Daniel Pinter Dženi

Daniel Pinter Dženi intervju - Zašto mi država Srbija ne dozvoljava da radim posao pedagoškog asistenta u školi

Marija Protić i Dženi Pinter

Pitanja postavlja Marija Jojkić

PITANJA

Na koji način želite da se izborite zajedno sa Vašom prijateljicom Marijom? Šta je Vaš krajnji cilj?
S obzirom na Vaše obrazovanje, koji je odgovor od obrazovnih ustanova i Ministarstva, zašto Vi ne možete da radite?
Da li mislite da je borba protiv diskriminacije u našoj zemlji više jača u teoriji nego u praksi ili primećujete neki napredak? Da li mislite da ćemo jednom stati svi na jednu stranu i prestati da osuđujemo ili će to uvek biti tipično za naš narod?
Svi smo svedoci diskriminacije, ali ne znamo svi kako je boriti se sa tim. Da je Vam je aktivizam više odmogao ili pomogao?

Odgovori Dženi Pinter

Želim da se na jedan pošten, neuvijen način izborim za ukidanje diskriminacije u našem društvu, kad to kažem, ne mislim na tzv. senzibilisanje , odnosno dodvoravanje dominantnom establišmentu, krupnom i onom sitnijem oličenom u personama na nižim pozicijama autoriteta i moći, već mislim na činjenicu da delovi tog establišmenta moraju da shvate i prihvate da jednostavno nemaju pravo da krše zakon, odnosno da ih primoram da se uzdržavaju od nezakonitog ponašanja, pa i njihovog talenta da nepogrešivno nanjuše rupe u zakonu i kroz njih se provlače vešto kao jegulje. Ne očekujem, niti mi je potrebno njihovo tzv. prihvatanje, već samo jednak tretman, na koji imam pravo. Isto mislim da smatra i Marija. Jer, ne treba mene niko da simpatiše i voli, voli me moja mama, ali mora da se uzdrži i od manifestacije iracionalne mržnje i od uskraćivanja jednakog tretmana. To je krajnji cilj.

Te institucije na svaki način gledaju da izbegnu direktan i pošten odgovor, a ako već ne mogu da ga izbegnu, komuniciraju sa nama iscrpnim saopštenjima i dopisima u kojima odgovornost prebacuju jedni na druge. To je najjednostavnije, proglasiti sebe nenadležnim i oprati ruke od svega. A vreme prolazi. Marija Protić je predlog da ja budem pedagoški asistent njenoj kćerki poslala nadležnom ministarstvu, ali odgovor nije dobila. Ali zato svojevrsni '' odgovori '' i vrlo jasne poruke i mišljanja stižu na mala vrata, onako sa strane, preko društvenih mreža, na primer. Naime, objavljivanje priče o Mariji i meni izazvalo je brojne negativne komentare na društvenoj mreži Fejsbuk samo zbog toga što Marija za pedagoškog asistenta svom detetu želi da angažuje mene, transrodnu osobu. Neke osobe, verovatno roditelji dece sa autizmom ( jer i dete Marije Protić ima autizam ) obratile su se i Savezu udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, koji je 19. oktobra na svojoj Fejsbuk stranici Autizam Srbija objavio: „Nekoliko roditelja je danas zatražilo reakciju Saveza u vezi sa angažovanjem transrodne osobe kao asistenta devojčici sa autizmom iz Novog Sada. Svaki roditelj ima pravo da radi ono što misli da je u najboljem interesu njegovog deteta. Ukoliko to ne ugrožava dete i njegova prava u bilo kom smislu, (re)akcija Saveza nije potrebna“.

Sve je jasno. Građani iz pozicija svojih predrasuda, neinformisanosti I neznanja reaguju, a zvanična institucija, Savez, odlučuje da njegova reakcija, kao institucije, nije potrebna. I tu se ta priča završava, a vreme teče, a Marijino dete nastavlja da nema pedagoškog asistenta, a ja nastavljam da nemam posao. Spomenuću I jedan sraman slučaj od pre otprlike mesec dana, kada me je Marija, kao osobu od poverenja, povela u školu koju njeno dete pohađa da bih prisustvovala stručnom sastanku posvećenom njenom detetu sa učiteljicom male Dragane, pedagogom I drugim stručnim licima iz škole. Šta da vam kažem, kad su me videli, zaposlenici u školi su napravili oko moje nazočnosti takav problem, kao da je u školu ušao najveći kriminalac, a ne diplomirani pravnik, osoba od poverenja I budući pedagoški asistent. Čak je I direktor škole reagovao, iako realno mesta za bilo kakvu raspravu oko mog dolaska I prisustvovanja stručnom sastanku bilo nije, jer sam se uredno legitimisala na ulazu u školu, a I došla sam kao osoba od poverenja Marije Protić. Na kraju su se svi smirili, ja sam učestvovala u radu na sastanku, ali se u zraku ipak osećao animozitet prema meni, koji uposlenici u školi , učiteljica, pedagog, psiholog I ostali nisu ni mogli da sakriju. Zaista poražavajuće.

To je, na žalost, tipično za naš narod, dobro ste kazali I ne vidim da ćemo za našega veka, kako kažete, stati na jednu stranu. Borba protiv diskriminacije je, na žalost, jača u teoriji, nego u praksi, a dokaz za tu tvrdnju je I skandalozno blaga kaznena politika, koja se primenjuje u procesuiranim slučajevima nasilja I diskriminacije. Dakle, tamo gde treba I prema kome treba – osuda ili izostaje, ili se stidljivo I blago pojavljuje, a gde ne treba, od usta do usta i prema osobama koje to apsolutno nisu zaslužile – osuda se lako izriče. Naš narod je jednostavno izuzetno pričljiv, iako često baš ništa pametno nema da kaže.

Mislila sam da je pravi način da se izborim sa diskriminacijom I nasiljem , naravno, aktivizam na opštem planu I – nadležni sud na konkretnom planu, u slučajevima pojedinačnog izlaganja nasilju I diskriminaciji. Sad već više nisam sigurna u to da sam bila u pravu kada je u pitanju sud. Naime, osoba koja me je napala još 2010. Godine zbog mržnje prema mom svojstvu I biću I zbog mog učestvovanja u organizaciji Parade ponosa, osuđena je pravosnažno još 2013. Godine na smešno malu novčanu kaznu, ali ni do današnjeg dana mi iznos, koji mi je dosuđen, nije isplaćen. Na moje urgencije u izvršnom postupku, izvršni sudija mi šalje dopise I zahteve, koji su toliko neverovatni da sam ih objavila I na Fejsbuku, da ih svi vide, a za koje neki pravnici koji su ih čitali kažu da u životu I svojoj stručnoj praksi nisu videli da je neki sudija takve dopise sastavljao I nekom slao. Na primer, da ja idem I da skupljam od raznoraznih nadležnih organa podatke I informacije o imovnom stanju izvršnog dužnika. Da li je zaposlen, gde je zaposlen, kolika mu je plata, ima li imovine registrovane na njegovo ime I slično. A to je posao suda, a ne da ja, kao privatno lice, idem okolo I skupljam podatke o nekom licu, pa makar to lice bilo I izvršni dužnik.

( Zaključak sudije Fabijan Jožefa iz Bečeja u Izvršnom postupku izvršnog poverioca Daniela Pintera protiv izvršnog dužnika Predraga Prgića iz Bečeja )

No, aktivizam, kao takav, mislim da mi je više pomogao. Čulo se za mene, otkriveni su I ostali moji talenti, pa sam nastupila I u nekoliko dokumentarnih filmova, čak I za nacionalnu televiziju, realizovala sam se, dakle, u oblastima koje su me interesovale, pa sam u globalu za sada zadovoljna. Još da potpišem Ugovor o radu I stupim na rad u školi kao pedagoški asistent maloj Dragani i zaista onda neću imati razloga previše da se žalim.