Prvi Izbor za transseksualnu miss u Beogradu

Ako ste mislili da transrodne osobe u Srbiji izgledaju kao karikature, u velikoj ste zabludi. Oni, tojest, one, mogu da stanu rame uz rame sa najboljim gradskim ribama.

Jedan beogradski kafić u centru bio je mesto okupljanja transrodnih osoba, a povod - izbor za mis. I to prvi u nizu, jer ćemo krajem godine poslati našeg predstavnika na internacionalno takmičenje.

Redakcija portala Nadlanu stigla je neposredno pred početak događaja. U bekstejdžu klasična gužva za ovakav tip događaja: gomila šminke, perike, haljine, štikle i uzbuđene dame koje jedva čekaju da kroče na scenu.

“Nemojte slikati lice”, gotovo su sve rekle u glas, “nije još vreme”. Ok, ispoštovali smo njihovu želju. Dok smo čekali da defile počne, razgovarali smo sa organizatorima i članovima žirija.

Situacija se generalno popravlja za transrodne osobe i pripadnike LGBT populacije uopšte, međutim, važno je po njihovim rečima, činiti male ali odvažne korake kako bi se osećali kao ravnopravni članovi društva.

Uz ovacije i vrisak, jedna po jedna dama je stupala na scenu. Žiri u sastavu: Zoran Ćumura, Boban Stojanović, Daniel Pinter, Dijana Radičević, Ružica Bogdanović, Kristina Ferarri i Gordana Mitrović ocenjivali pažljivo su posmatrali defile dok su davali ocene. Hod, šminka, lice, kosa, šarm, harizma, osmeh, stajling su se ocenjivali sinoć.

Među 9 takmičara bilo je onih koji po lepoti, šarmu i gracioznosti mogu da stanu rame uz rame sa najboljim gradskim ribama. Posebne ovacije izazvala je mlada dama koja izgledom neverovatno podseća na islandsku pevačicu Bjork.

Nakon defilea žiri je pažlljivo sabrao ocene - misica je jednoglasno izabrana. U kratkoj crno-zlatnoj haljini, gotovo aristokratskog držanja, primila je nagradu i zahvalila se svima prisutnima na podršci. Još su izabrane prva i druga pratilja, miss šarma i miss fotogeničnosti.

Usledio je after parti sa puno zabave, smeha i fotografisanja. U razgovoru sa organizatorima, članovima žirijama i učesnicama došli smo do toga da se svi mi, bez obzira na rasu, pol i seksualnu prirodu svakodnevno suočavamo sa predrasudama i osudama okoline. A ljudi zbog kojih smo sinoć bili tu su, zbog svoje karakterističnosti, samo vrh ledenog brega. I upravo je zbog toga bitno biti tolerantan i otvorenog uma, ne samo prema ugroženim grupacijama, već svim ljudima oko nas. 

Sonja Martic

PRAVDA
ŠTA SMO DOČEKALI: Srbija prvi put bira najlepšeg transseksualca!

ŠTA SMO DOČEKALI: Srbija prvi put bira najlepšeg transseksualca!

U Beogradu će se, verovali ili ne, 23. aprila održati veliki izbor za trans mis, odnosno, kako glasi zvaničan naziv ove manifestacije: Izbor za mis transseksualnih osoba.

Menadžer kluba u kom će se održati izbor, rekao je za Naše novine da očekuje da će odziv biti veliki, kao i da veruje da će vremenom ova manifestacija postati tradicionalna i dostići nivo kakav ima u Beču, gde se organizuje godinama unazad:

“Ceo događaj će zaista biti lep, a njemu mogu da prisustvuju svi koji su zainteresovani. Ona devojka koja bude izabrana za najlepšu dobiće krunu, lentu, diplomu za najlepšu trans devojku, flašu šampanjca, kao i pet profesionalnih fotografija. Naravno ni prva ni druga pratilja neće ostati zanemarene, jer i za njih smo spremili poklon.“

Takmičenju najviše su se obradovali budući učesnici među kojima je i Danijel Pinter(38) iz Novog Sada:

“Oduševio sam se kada sam video da je organizovan izbor. Naravno da ću da učestvujem i ne samo to, nego ću da razvalim i odatle izađem kao kraljica! Temeljno ću se pripremiti i potući ću konkurenciju! Sreća da je Srbija konačno zaličila na evropske zemlje. Izbor je mesto gde se predstavljaju frizure, šminke, kostimi“, priča Danijel.

PRAVDA

Daniel Pinter intervju - Oženjen sam, kao gej živim

Dvostruki aršini: Oženjen sam, kao gej živim

Malo po malo sablazni nas vest da se neki par razveo jer je supruga saznala da je muž vara ni manje ni više nego sa muškarcem! I znate šta još? Ovakvih slučajeva ima mnogo više nego što možemo da zamislimo.

A ko je bolji sagovornik na ovu temu do muškarca gej orijentacije koga "saleću" upravo oni koji se uklapaju u prototip klasičnog srpskog domaćina?

Daniel Pinter je muškarac širokog obrazovanja i sfere interesovanja, nekadašnje lice TV Vojvodine, i slobodno možemo reći, tabu umetnik. Zašto tabu? Jer se ne libi da razgovara o stvarima koje se "guraju pod tepih". Ako ste pomislili "evo ga još jedan koji bi na konto gej priče trenutak slave", tu vas moramo prekinuti - naš sagovornik ima punu podršku porodice i prijatelja, prihvaćen je u svom gradu, emotivno ispunjen i uposlen. 

Pa zašto onda razgovaramo sa njim? Zato što je vreme da "razotkrijemo licimure", jer upravo ti predstavnici "srpskog alfa mužjaka i domaćina" koji pozivaju na linč LGBT populacije su neretko i sami gejevi (odnosno, bi orijentisani). Zato što upravo oni doprinose animozitetu između strejt i LGBT ljudi, i zato što njihove žene ne zaslužuju da žive u tako gnusnoj laži. 

Dakle, oni žive pogodno za druge, a krišom zadovoljavaju svoje nagone. Kako ih posmatraš?

- Trudim se da ih ne posmatram, jer mi je jako teško da ih gledam, da ne upotrebim neku težu reč tipa gađenje, ali to bi bilo najtačniji opis onoga što osećam kad moram da posmatram te ljude. Takvi, prikriveni pripadnici LGBT populacije, sami su najjače oruđe u rukama homofoba, fašista i drugih struktura, koje se zdušno zalažu za istrebljenje, ili barem nevidljivost naše populacije. Što bi tebe iko video i respektovao, kad si samog sebe učinio nevidljivim ? Ti ne postojiš. Tebe nema, dakle, nema čoveka - nema problema.

Kažu "Društvo to ne prihvata", a ja kažem: "Pa zar ti nisi deo tog društva?" 

Ko čini to društvo ? Društvo činimo mi, nisu valjda vanzemaljci to društvo na koje se ti pojedinci i pojedinke pozivaju, kad pravdaju svoje ponašanje, tj. hipokriziju.

Zar ne smatraš ponekad da prema takvim ljudima treba imati razumevanja, jer ne znamo koliko im je teško i kako izgleda voditi dvostruki i podeljeni život?

- Dvostruki životi su zgodni za komformiste, kojih je najviše, na žalost. Siguran sam da im je teško, ali duboko verujem da je istina uvek najbolje rešenje, tako da je odgovor da nemam razumevanja. Zato što je ta slika mikro laži i prevara na svakodnevnom planu među običnim ljudima deo ove šire, globalne, tužne slike našeg bolesnog društva, gde istinu valjda ne govori više ni onaj koji nema razloga da laže. Laž je postala normalna, demagogija je normalna, šizofrenija i paranoja su normalne, već više decenija naša normalnost je jedna velika nenormalnost i većina ljudi se na to, na žalost, navikla.

Šta si zaključio pri razgovoru sa tim ljudima, zašto kriju svoju pravu prirodu i nagone? Da li te startuju kao geja ili transrodnu osobu? Šta više preovlađuje, pomenuti komformizam (kući ga čeka topao ručak i ispeglan veš, a u hotelu raspoloženi švaler) ili strah (šta će reći ljudi ako se sazna)?

- Ja se izjašnjavam kao crossdresser, mada bih mogao da se izjasnim i kao trandža, ili transrodna osoba, to je ovde manje važno, svako se izjašnjava onako kako to oseća, ili želi. Slučajno smo se pre oko godinu dana drugarica i ja igrali, ona me našminkala, stavila periku i obukla u žensku garderobu, tako me slikala i kad sam pogledao slike, shvatio sam da mi se dopada kako izgledam u toj varijanti.

Pitala si me za ljude koji su mi se obraćali i zašto kriju svoju pravu prirodu i nagone. Ti ljudi, po meni, reaguju na spoljno obličje, rekao bih da im je suština manje bitna. Naime, svima sam dao do znanja da sam muško (za slučaj da su u zabludi), pa se ispostavilo da su oni to znali i da su mi se baš takvom obratili. Reagovali su na seksualno sugestivne slike u donjem vešu, na plavu kosu, jaku šminku, iako znaju da imam muške polne karakteristike. Muškarci su, po mom mišljenju, više nagonska, vizuelna bića. Kao deca. Privlači im pažnju sve što im se dopada, vole butkice, tangice, haltere, mrežaste čarape da vide, a i da pipnu. Pri tome, oni su psihološki sujetniji, zato su i ranjiviji. Zapanjujuće je bilo videti kako se jedan javno predstavljajući srpski patriota, sa "Kosovo je Srbija" objavama na svom fejsbuk profilu, meni udvara kao predratni švaler. Nije se, naravno, udvarao meni kao Danijelu, već onoj osobi u koju sam se presvukao, a čije slike je video. 

Daniel tvrdi da muškarci imaju nerealnu sliku o svom ugledu i izgledu. 

- Verujem, negde, da su i ubeđeni da će se takvi(e) kao što sam ja, dakle lakodajke, bez ikakve sumnje oduševiti njihovim centimetrima, koje su odmah navodili i prilagali slike svog ponosa, uopšte me ne pitajući da li mi se sviđa njihova kosa, lice, košulja, dužina njihovih nogu. To se valjda podrazumeva da je u redu, čim su muškarci. Čini mi se da su ogrezli u svojoj samouverenosti, koja je rezultat činjenice da su muškarci dominirali društvom i životima svih ljudi od prve polovine varvarstva do danas. 

Na osnovu ovoga zaključuje da u biološkom, psihološkom i socijalnom smislu njihova dominacija je iscrpela svoje osnove. Sve je više indikatora da žene postaju biološki, psihološki i socijalno superiornije. 

- Ipak, uputio bih ovde jednu sugestiju ženama. Ubeđen sam da su muškarci uvek željni lake, jednostavne, lascivne komunikacije i sa svojim devojkama i ženama iz okruženja, ali ne znam koliko je žena spremno na tako eksplicitne razgovore. Apelujem da ih bude što više i žena i razgovora, jer muškarci žude za eksplicitnostima. Oni su uvek spremni za takve stvari. Lako i rado nasrću.Hahaha

Dakle, kažeš da traže lascivnu komunikaciju, fotose, prljavo flertovanje...zaustavljaju li se na tome, ili idu dalje, konkretno, traže viđanje i vezu?

- Kad čujem ''veza'' u ovom tipu odnosa, odmah mi se digne kosa na glavi. To je, brate, obična švaleracija. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se da se upustim u vezu sa oženjenim ljudima, ali danas komunikaciju koja ide u tom smeru uglavnom prekidam u startu. Upućujem ih na mlađe pedere, koji su toga željni sigurno, ja više za to nemam snage. Verujte da mi je muka. Ne znam zašto, ali muka mi je. Zapravo znam zašto. Zato što naši ljudi nikako ne mogu da se opuste i da, kao u Starom Rimu, imaju regularne žene i metrese, već se samo nešto skrivaju, lažu, mažu, foliraju. Ne znam samo u ime kojih to vrednosti.

Da li su oženjeni gejevi (kakav oksimoron!) galantni? Kupuju li i momcima poklone kao svojim devojkama/ženama? Ili ostavljaju novac? Kako to funkcioniše?
- U mom slučaju to funkcioniše jednostavno. Ako želim da se prostituišem, to ću objaviti i raditi jasno i nedvosmisleno. Ako želim sa nekim da budem zbog njega, ne treba mi od njega nikakav poklon, novac - do njega samog. Bukvalno mi je sa njim dobro i na klupi u parku, sa dve čaše jogurta, dva puta po četvrt 'leba i salamom. Put do sreće leži u iskrenosti i jednostavnosti, tako mislim.

Ali, inače, da li oženjeni gejevi tetoše svoje momke? Kao što oženjeni strejteri obasipaju poklonima svoje ljubavnice?

- Pa to bi morala da pitaš te momke. Ha! Nema ih! Sigurno i sami ti momci negde izigravaju ''strejt batice'' i vuku za ruku neku curu, pa bi na tvoje pitanje odgovorili sa "Ko, je l ' ja ? Ja nisam odavle!''

Ali, na primer, ono što pouzdano znam jeste da je jedan sveštenik SPC pre 10-ak godina, pre nego što se upokojio, ostavio svom mladom ljubavniku stan u centru Novog Sada. Svi smo tamo išli na žureve, a u predsoblju je bila izlivena bista tog sveštenika, stajala je direkt naspram ulaznih vrata, pa čim uđeš, ugledaš popinu glavu izlivenu u bronzi.

Pretpostavljamo da ima raznih profila i profesija u srpskih klozetiranih gejeva, no, ko ti je najveća groteska, materijal za komediju?

- Bojan Pajtić. On i ja smo kolege, pravnici, pohađao sam i vežbe kod njega na Pravnom fakultetu, jer u vreme kad sam ja bio student, on je bio asistent na predmetu Obligaciono pravo. Uvek mi je bio smešan dok je držao vežbe, delovao je kao da je vazda pun vazduha, neprestano ga je gutao i diskretno podrigivao. Tada je bio pasivan, a sad čujem da je promenio ulogu, valjda pod uticajem redovnih odlazaka u teretanu. Teretana i progutani suplementi hoće to da učine čoveku, da ga potpuno '' promuževe '', zato ja ne gutam suplemente, iako redovno pohađam teretanu.

A patrijarhalni domaćini i velike srbende sa fotkama sitne dece i supruge na fejsbuk profilu?

- Ah, pa oni se, kukavci, i samim pederima pravdaju, kao prvi im je put, hteli bi da probaju sa muškarcem, hteli bi da tucaju transicu. I tako, valjda, svaki put kažu da im je prvi put i da bi hteli da probaju. Pa, brate, dosta ti je valjda jednom da probaš i da znaš da li ti se sviđa, ili ne, ne moraš 1000 puta "prvi put" da probaš. Kakva je to dilema koja zahteva 1000 provera i svaku, pa i hiljaditu, da karakterišeš kao "prvi put"? Tu su ti patrijarhalni domaćini slični patrijarhalnim domaćim snajkama, koje pred udaju uvek smanjuju broj bivših ljubavnika, priznaju najviše trojicu, a ovi su , brate, gori i od njih. Njima je svaki put "prvi put" i "nikad to ranije nisu radili". Ide im na ruku to što kod muškaraca nije moguće izvesti proveru nevinosti.

Šta misliš, da li se muškarci koji otkidaju na "droljaste" devojke zapravo lože na transice?

- Huh, pretpostavljam da pod "droljastim devojkama" podrazumevaš kliše koji nam nude Stanija, Soraja, Ivana Sirena i druge javne poslenice karakterističnog izgleda, oskudno odevene, napućenih usana, ogromnih, istaknutih grudi itd. Ja bih pitao onda šta su muškarci koji takođe javno produciraju svoje obnažene slike, goli do pasa, sa definisanim mišićima, u kupaćim, ili kratkim gaćama. 

Da li su i oni droljasti muškarci ? Da li i oni izazivaju da budu silovani, kao što se to obično kaže za devojke kad se slikaju obnažene? Jako je to diskutabilna tema. Istina je da transice često imaju taj prenaglašen vizuelni stil, istaknute ženske atribute, a smatram da je takav stil postao jako popularan u našem narodu zahvaljujući ultrapopularnim folk pevačicama. Nada Topčagić, Mira Kosovka, Zorica Brunclik i ine dive su, naročito osamdesetih godina prošlog veka izgledale kao trandže iz velikih evropskih i svetskih metropola. Možda i u tome leži deo razloga za neobičnu popularnost transica takvog imidža među domaćim muškarcima. 

I za kraj,ukoliko neka dama sumnja da joj je dragi "batica", na koji način to da proveri? Može li na osnovu ponašanja ili mora da ga uhodi?

- Negde sam ubeđen da svaka žena zna kad ju je njen muškarac prevario. Oseća. Postoji i teorija, koju sam čuo, da je svaka žena u stanju da prepozna iza njenih leđa "korišćen" penis. Ne znam, naravno, odgovor na ovo pitanje, barem ne praktičan, efikasan. To pitanje je deo drevne, večite priče o borbi među polovima. Jedino što bih mogao da uradim jeste da dam savet: Budite iskreni jedni prema drugima, poštujte jedni druge i poštujte potrebe jedni drugih. Ne može jedna osoba da pruži drugoj osobi sve što toj osobi prija i treba, ma koliko se međusobno volele. Koncept slobodnih, otvorenih veza bi u ovom trenutku bio moj predlog za prevazilaženje problema nesporazuma, slomljenih srca i, na koncu, ubistava iz strasti, kojih je u Srbiji sve više. I, naravno, uhođenje ne dolazi u obzir. Osim ako vam ne predstavlja zadovoljstvo i zabavu. Ako vam je zabavno, uhodite! Zadovoljstvo i zabava su, ipak, na prvom mestu.

D

Redakcija Nadlanu

Tv revija 2003. godine

VICE - Izbor za Miss Trans u Beogradu

• ISIDORA DANIĆ - VICE

Bili smo na izboru za trans Mis u Beogradu

Obezbeđenje, policija, spremanje kod drugarice da roditelji ne bi izvalili šta radiš i gde ideš uveče? Neka kaže šta ko hoće, ali ja ovim devojkama/momcima, nazovite ih kako hoćete, skidam kapu.

Pisao Isidora Danić

Prva i jedina asocijacija na transvestite mi je oduvek bio film Pedra Almodovara Visoke potpetice u kojem tranvestit sa plavom punđom i u crvenoj haljini peva poznatu numeru "Un Ano De Amor dok samouvereno šeta po klubu i glasom i stasom zavodi goste.

Sve do prekjuče, dok nisam dobila poziv na Fejsbuku "Izbor za Trans mis" koji je održan u klubu u samom centru Beograda.

Ok, idem da gledam muškarce koji su umesto cipela, samostalno izabrali štikle i koji su dovoljno hrabri da se tako pojave u javnosti, zaključila sam i dan kasnije odlučila da se uputim u klub gde se održava izbor.

Na vratima me dočekuje Jovan, PR kluba koji me sprovodi do bekstejdža, prostorije koja vrvi od veštačkih kosa, noktiju i šminke koja se nalazi svuda po stolu. U prvih pet minuta samo sam nemi posmatrač koji u blagom šoku posmatra užurbano spremanje. Jesu li u ovoj prostoriji sve muškarci, izgledaju kao prave manekenke? Ne usuđujem se da pitam gledajući defile transvestita koje u izrazito kratkim suknjama jure po bekstejdžu u potrazi za idealnom bojom karmina i senke.

Kakve noge, mislim se u sebi dok gledam u transvestita, Daniela Pintera, koji izgledom podseća na filmsku divu iz šezdesetih.

- Stavi tog lepka malo više, otpašće mi nokat - dobacuje diva drugarici i okreće se ka meni i maše mi sa do pola zalepljenim noktom.

Ćao, ja sam Milica - pruža mi ruku.

- Ćao, pretpostavljam da ti je to umetničko ime - pozdravljam se pazeći da joj ne slomim nokte i razmišljajući u kom rodu bi trebalo da joj/mu se obratim.

Ne znam zašto, verovatno zbog uticaja filmova, ali očekivala sam od njih obraćanje tipa "maco, ljubavi" uz obavezni jak stisak ruke prilikom pozdravljanja. Ipak su svi oni preko dana muškarci a noću devojke.

- Oduvek sam želela da postanem drag queen,ali to je ovde nemoguće. Zato učestvujem na ovakvim takmičenjima, jednostavno volim da budem lepa, jel mi se razmazala šminka? - pita me i nastavlja priču 26-godišnja Milica koja je danju Marko, po zanimanju dizajner. Savršena šminka i ten, crna punđa napravljena od perike, uska haljina i visoke potpetice čine "stajling" koji je sama osmislila. Realno, svaka njima čast, samo transvestiti znaju koliko je teško naći ženske cipele na štiklu broj 45, da se ne lažemo.

Na pitanje kako izgleda jedan njen prosečni dan, objašnjava mi kako, kao i mnogi prosečni muškarci, tokom dana igra igrice i ističe da vozi motor, i to ni manje ni više nego Kavasaki, dakle besnu mašinu.

- Voziš motor? - ponavljam šokirana i u isto vreme oduševljena.

- Pa da, parkiran je ispred, nisi ga videla? Kad se završi žurka, skidam šminku i palim nazad kući. Jao vidi mi struk, moram da smršam - objašnjava mi kroz smeh. Dok lepi poslednji nokat, ističe kako zbog posla mnogo putuje i kako je život transvestita naporan.

- Moji roditelji i okolina znaju i svi me podržavaju u ovome što radim, ja sam umetnik i ovakva takmičenja mi služe za upoznavanje novih ljudi koji su slični meni. Ja imam tu sreću da imam podršku od svih, mnoge devojke ovde to nemaju - kaže Milica koja je mnogim kandidatkinjama favorit za pobedu.

- Super izgledaš - izgovaram i pitam je gde je "nabavila kosu". Kroz čitav razgovor sa devojkama se trudim da ne izgovorim nešto pogrešno, ili nešto što će ih možda uvrediti. Nabaviti kosu mi je zvučalo sasvim okej.

- Kod Kineza, samo 650 dinara, jel' da da je moćna? - pita me 26-godišnja Eleonora, po zanimanju prodavac, koja je, kako kaže, imala pravu dramu oko dolaska na takmičenje.

- Moji ne znaju da sam ovde, znaju da je u pitanju neko takmičenje, ali ne i kog tipa. Pre takmičenja sam morala da idem do drugarice da pokupim sve ove stvari. Ništa od ovoga ja ne čuvam u sobi, ne smem ni da zamislim šta bi se dogodilo da moji nađu perike i haljine - iskrena je Eleonora.

Za takmičenje je prijavila drugarica koja se isto takmiči.

- Dođi, Ceco, ovo je novinarka, iskoristi maco svojih pet minuta slave - dobacuje drugarici koja mi prilazi.

- Ćao, ja sam Ceca Veličković - upoznajem se sa transvestitom koji nosi dugu belu haljinu sa otvorenim leđima.

Ceca sa bradom od tri dana, ajao, pa srpska majka ti ovo ne bi oprostila, razmišljam dok pokušavam da zadržim smeh u sebi.

- Danju radim kao konobar, noću postajem seksi žena - priča mi Ceca dok mi objašnjava kako je život transvestita jako skup.

- Pa pogledaj mi periku, skroz se ućebala - žali mi se "trans majka" koja ističe kako garderobu kupuje putem interneta.

- Zamisli da ja uđem u butik i kažem, dajte mi da probam haljinu, pa nema šanse. Ovako, moram da naručim garderobu preko interneta što je skuplja varijanta, a da ti ne pričam koliko para samo puknem na taksi kada uveče hoću da izađem. Skup je i težak naš život - zaključuje Ceca.

Pažnju mi privlači transvestit u izrazito kratkom miniću sa tetovažom na ruci, duge sjajne kose, koji sedi sam u ćošku.

- Što si sama? - prilazim joj.

- Čekam neki poziv, ja sam Jelena, rekle su mi devojke da si novinarka - detaljno je upućena Jelena.

Na moje pitanje šta je po zanimanju tiho izgovara, eskort dama.

- Radim isključivo sa strejt osobama, već duže vreme se bavim tim poslom, od toga živim - kaže Jelena koja je, za razliku od ostalih devojaka, transvestit svih 24 sata.

- Niko ne izvaljuje da sam muško, preko dana sam u helankama, dugu kosu i šminku nosim svakodnevno. Živim sama u stanu, sve komšije mi se obraćaju u ženskom rodu - priča Jelena.

Dodaje da je baš briga ko će pobediti, jer došla je da se zabavi. Krvav je to lebac, razmišljam dok joj gledam u kosu od 650 dinara koju vrti između prstiju.

- Odakle ti te sise - prekida nas jedna od kandidatkinja dok Jeleni bulji u dekolte.

- Hormoni, sestro, ulagalo se u ovo telo - odgovara joj Jelena.

Atmosfera postaje napetija iz časa u čas, u sledećem trenutku u bekstejdž ulazi Goca, predsednica žirija, inače jedina transrodna osoba u prostoriji. Objašnjava mi da će devojka koja pobedi otići u Švedsku na internacionalni izbor transrodnih osoba.

-Zar su sve kandidatkinje transrodne? - pitam jer sam do tad bila ubeđena da su sve takmičarke muškarci sa svim atributima, ali u haljini. Jedva izgovorih tu rečenicu a i nekako mi bilo glupo jer baš i ne poznajem sve te njihove termine.

- Ne, ne, zato i moramo da imamo što više takmičenja, mislim da ćemo do kraja godine pronaći jednu transrodnu koju ćemo poslati u Švedsku - kaže mi Goca i saopštava devojkama da takmičenje počinje za koji minut.

Izlazim iz bekstejdža i odlazim gore u klub da zauzmem mesto. Šou napokon počinje. Sedam odmah pored žirija u kome su Boban Stojanović, LGBT aktivista, frizer Zoran Ćumura, Kristina Ferari, najpoznfatija transrodna osoba u Srbiji i Daniel Pinter, transvestit.

Oko 50 ljudi došlo je da podrži kandidatkinje Izbora za trans mis. Stari i mladi, parovi, i prijatelji kandidatkinja nestrpljivo iščekuju početak. Pažnju mi je privukao jedan mladi par koji je, kako su mi rekli, "samo svratili".

- Mnogo su mi slatki svi, bili smo tu u kraju, pa smo odlučili da svratimo na piće. Videla sam kod bekstejdža jednu devojku, Milica se čini mi se zove, apsolutni favorit - rekla mi je devojka.

Na moje pitanje da li često svraćaju ovamo i tako podržavaju slične izbore, odgovorili su mi kroz smeh "da je sve to njima slatko" i da im je žao što neće ostati do kraja.

U drugom kraju kluba, sede tri tipa, da ne kažem grmalja, prilazim im sa sličnim pitanjem, ali dobijam odgovor "Ja sam samo obezbeđenje, nemoj molim te". Naravno da je obezbeđenje, ponavljam u sebi, i uočavam dvojicu policajaca na samom ulazu u klub.

Defile počinje, voditelj proziva prvu devojku, Jelenu, eskort damu koja probija led. Na pitanje šta očekuje od ovog takmičenja odgovara "Ništa specijalno" i odlazi.

- Hej, a mir u svetu, borba za zdravu sredinu i očuvanje prirode, ništa? - pitam se dok aplaudiram neočekivanom odgovoru Jelene koja je apsolutno pobedila kada su bilo koji izbori za mis u pitanju. Šta je briga, nema za vratom Vesnu Jugović Da Vinči da joj drobi nakon takmičenja.

Devojke jedna za drugom izlaze, ukupno ih je devet. Sledeća je Eleonora koju publika pozdravlja vriskom. Posle pola sata provedenih u bekstejdžu, imam utisak kao da ih poznajem od pre, aplaudiram i već imam svog favorita za pobedu.

- Ne postoje neosvojene tvrđave, već samo loši osvajači - ističe Eleonora životni moto dok sa svojih 180 centimetara polako nabada u štiklama koje imaju bar deset.

Pažnju publike najviše privlači Milica, za koju je čak u jednom trenutku i Daniel Pinter, član žirija, prokomentarisao kako je "top."

Pošto su prošetale po klubu, devojke se povlače, a žiri počinje sa konsultacijama oko ocena. Koristim priliku da malo prošetam po klubu u kojem dominiraju ljubičaste i roze nijanse i velika ogledala. Za šankom sedi atraktivna crnka u kratkoj suknji koja izgledom malo podseća na transvestita. Dobacuje momku koji radi za šankom: "Haha, ja imam i dečka i devojku, nemoj da me muvaš".

Atmosfera postaje poprilično opuštena, svi nazdravljaju i komentarišu koja će devojka biti pobednica. Nakon nepunih pola sata, odluka je doneta, žiri dodeljuje nagrade za Mis šarma i Mis fotogeničnosti. Bira se prva i druga pratilja i na kraju misica. Nestrpljive devojke već počinju da grickaju veštačke nokte koji su do pola poispadali. Lepo im je rekla Milica da stave dosta lepka.

Za drugu pratilju žiri bira Eleonoru, visoku plavušu koja je u vrtoglavim štiklama jedva uspela da dođe po lentu. Druga pratilja je Elena, jedina od transvestita koja je umislila da je zvezda i koja nije želela da daje izjave. "Druga pratilja si, dakle daleko od zvezde" razmišljam dok je gledam kako nosem para oblake dok poprilično nezadovoljna ide po lentu.

Žiri proglašava Trans misicu. U svakoj drugoj situaciji očekivala bih smeh, suze i konfete da lete oko pobednice, kako to obično i biva. Ali ne i u ovom slučaju,

- Trans mis je Milica - saopštava predsednica žirija i poziva pobednicu da joj se pridruži.

- Hvala vam puno - kratko izgovara nasmejana pobednica i noseći lentu i nagradu, vraća se i baca u zagrljaj devojkama.

- Milice, čestitam - uspevam nekako da dođem do nje.

- Hvala ti, mnogo sam srećna, mnogo - uzbuđena priča i odlazi da slavi sa društvom.

Možda je ovo veliki iskorak za LGBT zajednicu ali realno, obezbeđenje, policija, spremanje kod drugarice da roditelji ne bi izvalili šta radiš i gde ideš uveče? Neka kaže šta ko hoće, ali ja ovim devojkama/momcima, nazovite ih kako god hoćete, skidam kapu.

- Trans ljudi su mnogo hrabriji od nas gejeva. Ja kad odem u banku, poštu ili negde gde dam ličnu kartu i oni me prepoznaju, ipak je manje neobično kada na slici i uživo vide muškarca. Mislim da je hrabrost dati ličnu kartu sa jednom slikom, a izgledati potpuno drugačije. Devojkama koje su se takmičile večeras, čestitam na hrabrosti. - kaže mi Boban Stojanović.

Pogledajte fil VICE Srbija "Šifra F64" o trans ljudima u Srbiji koji su se odlučili na krajnji korak korekcije pola, među kojima je i penzionisana pukovnica Vojske Srbije Helena.

Član žirija i miss šarm Daniel Pinter

Intervju Daniel Pinter

NOVOGODIŠNJI INTERVJU: DANIEL PINTER

GAY-SERBIA  ·  BEOGRAD  ·  ODABRAO: M  ·  DODATO: 27. DEC 2014

Daniel Pinter, Parada ponosa 2014.

Nalazimo se na kraju 2014. godine. Sabiramo utiske i tim povodom razgovarali smo sa Danielom Pinterom koji je govorio o aktivizmu, događajima koji su obeležili 2014. godinu, lgbt sceni...

Gay Serbia: Kako si došao na ideju da se baviš lgbt aktivizmom u Srbiji?Daniel Pinter: Baš zahvaljujući sajtu GS. Pre 10-ak godina, kada sam se registrovao na forumu ovog sajta, sa zanimanjem sam počeo da pratim delovanje tada aktuelnih predstavnika aktivističke scene u Srbiji - Borisa Milićevića, Dušana Maljkovića, Vlade T, čiji su me stavovi inspirisali i motivisali da se i sam aktiviram na planu borbe za unapređenje položaja naše populacije u Srbiji, zemlji koja ubija ne samo one koji se razlikuju, već i one koji se ni po čemu ne razlikuju i ne odstupaju od konvencije. Svestan golgote kroz koju svakodnevno prolaze pripadnici naše populacije, a o kojima se kroz različita svedočanstva i ispovesti korisnika na Forumu GS možemo informisati i dan danas, osetio sam potrebu i dužnost da nešto uradim, da se borim. Povezao sam se i upoznao sa Dušanom, Borisom i Vladom i tako je sve počelo te davne 2004.godine.

Gay Serbia: Kako danas vidiŠ LGBT scenu u Srbiji i da li se po tvom mišljenju popravio položaj lgbt osoba u odnosu na raniji period?
Daniel Pinter: Vidim je istu onakvu kakva je bila i pre 10 godina, prilično katakombiranu. Položaj LGBT osoba se nije popravio, iako postoje solidni, pre svega zakonski okviri, da taj položaj bude daleko bolji. Nije se popravio, jer LGBT osobe niti znaju, niti hoće da koriste pogodne zakonske mehanizme da bi zaštitile sebe od svih vidova diskriminacije i nasilja, kojih u Srbiji u praksi i dalje ima više nego što zvanične statistike pokazuju.

Gay Serbia: Šta je neophodno da bi se popravio položaj lgbt osoba u Srbiji?

Daniel Pinter: Neophodno je, pre svega, povećanje stepena lične i političke svesti same LGBT populacije, napuštanje na kratke staze komforne pozicije u klozetu, odustajanje od autohomofobije, diskrecije i drugih eufemizama za samoprezir, paranoju, stid , negiranje sopstvene prirode, kao i odustajanje od ćutanja. Ćutanje je najgore. Ono je višeznačno. Može biti znak opravdanja i optužbe, slaganja i neslaganja. Njime može da se izrazi pritisak i zadovoljstvo. Da ćuti može pobednik, a da ćuti, može i gubitnik. Što se LGBT populacije tiče, ćutanje je najčešće znak opravdanja i slaganja sa nasiljem, to je ćutanje gubitnika.

Gay-Serbia: Misliš li da postoji sujeta među aktivistima?

Daniel Pinter: Kako da ne. Velika većina aktivista pati od tzv. Sindroma ‘' diva ‘' i ‘' sveznajućih, bogomdanih mesija ‘', čija reč ima ‘' kosmičku, univerzalnu i definitivnu vrednost. ‘' Sto puta sam im govorio da smo mi drugovi i drugarice i da treba da delujemo u sabornosti. Kolege aktivisti, međutim, uspostavljaju neku, meni nejasnu, hijerarhiju i žude za ‘'elitizmom ‘'. Ja prihvatam hijerarhiju u znanju i radu, u stvaralaštvu. Ali, ti koji su u znanju, u radu, u stvaralaštvu na vrhu lestvice, obično sebe ne smatraju pripadnicima elite. Pretpostavljam da takvi sebe smatraju odgovornim prema svom poslu, prema svojoj porodici, prema svojoj zemlji i populaciji kojoj pripadaju. Napori koje čine u radu i u obrazovanju i odgovornost koju u tom pogledu nose, lišavaju ih sklonosti ka egzibicionizmu, na kome se, velikim delom, zasniva tzv. Aktivistička elita u nas. Takva aktivistička scena se u današnjim prilikama sastoji od ličnosti koje u aktivizmu uglavnom statiraju, jer im aktivizam služi kao pozornica da odigraju svoje sporedne i loše uloge, a ima i nešto smutljivaca tipa Ostapa Bendera.
Moj aktivizam se razlikuje od aktivizma većine danas delujućih kolega. Partizan u duši, uvek sam spreman za ulične, akcije, diverzije i borbu protiv sistema, koji nas ugnjetava. To je danas manje potrebno nego što je bilo potrebno , na primer, 2009. godine, kada je u poslenjem momentu država zabranila Prajd. Tada sam vodio žustru raspravu sa Borisom Milićevićem, jer nije želeo da prihvati moj predlog da, uprkos zabrani, nas nekoliko ipak izađemo u Knez Mihailovu u Beogradu, održimo miting i ostvarimo svoje ustavno pravo na okupljanje. Posvađali smo se žestoko, međutim, sa njegovom organizacijom GSA sam ipak ostvario za naš pokret jako korisnu saradnju već naredne godine, kada smo organizovali Paradu ponosa i prateće manifestacije, beše to nezaboravna 2010. godina.
Sujeta, dakle, postoji, ali ako smo dovoljno razumni da shvatimo da nas sve veže jedan viši, opšti, sveti cilj, koji se više i ne tiče toliko nas koji sada živimo, već se tiče potrebe da što je moguće bolje pripremimo teren narednim generacijama da žive potpuno slobodno, lišeni svih onih problema sa kojima smo se mi suočavali i sa kojima se i dalje suočavamo. Kad to shvatimo, shvatićemo i da je sujeta jedna sasvim beznačajna, trivijalna i glupa stvar.

Gay-Serbia: Da li misliš da je Prajd potreban?

Daniel Pinter: Kako da ne. I principijelno, ali i kao potencijalno vrlo komercijalna manifestacija, koja može biti i turistička atrakcija, što će i postati onog trenutka kada Srbija postane civilizovana, uređena država Evropske unije.

Gay-Serbia: Šta te iznervira u sekundi?

Daniel Pinter: Fašizam u novom obliku, na našim prostorima. Ako bi se balkanski fašizam opet konstituisao i ispoljio, a postoje tendencije da se to desi, tvrdim da bi bio gori od prethodnog (italijanskog, nemačkog i japanskog). Ako je moguće da nešto od prethodnog fašizma bude gore, to bi bio ovaj naš, balkanski. Onaj prethodni je bio nekako organizovan, sistematičan, ‘' rafiniran ‘'. Sa pravilima svoje morbidne igre. Ovaj bi bio neorganizovan, haotičan, primitivan i bez ikakvih pravila. PAKAO.

Gay-Serbia: Šta je po tebi obeležilo 2014. godinu?

Daniel Pinter: Na žalost, nacionalna katastrofa sa majskim poplavama prilikom kojih je ‘' isplivao ‘' u najjarkijim bojama tragikomični, nušićevski karakter, kako vlasti, tako i našeg naroda u celini.

Gay-Serbia: Šta je po tebi obeležilo LGBT scenu u 2014. godini?

Daniel Pinter: Septembarska Parada ponosa u Beogradu i novembarski Dan sećanja na žrtve transfobije u Novom Sadu.

Gay-Serbia: Pesma koja je po tebi obeležila 2014. godinu?

Daniel Pinter: ‘'Lijte kiše , ‘ ladne vode ‘' od Zorica Marković. Na žalost.

Gay-Serbia: Šta ćeš poklanjati drugima za Novu godinu?

Daniel Pinter: Svoje ideje, vizije, predloge, kao i uvek. Najbližima, naravno, sledi neka originalna sitnica, kakav lep upaljač, ekscentrične gaćice, ili tako nešto već što se prikladno daruje prilikom novogodišnjih praznika.

Gay-Serbia: Gde ćeš dočekati 2015. godinu?

Daniel Pinter: U svom stanu u Novom Sadu. Posle veoma burnih događaja u kojima sam učestvovao tokom 2014.godine, željan sam da najluđu noć provedem kod kuće, okružen dragim licima svojih prijatelja, drugova i drugarica.

Gay-Serbia: Događaj kome se već raduješ u 2015. godini?

Daniel Pinter: To je već u domenu lepih želja i nadanja. Pa, eto, voleo bih da se pojavi neka moja ‘' naslednica ‘', koja LGBT aktivizam shvata i doživljava isto kao i ja. Po sistemu ‘' Gde ja stadoh, ti produži ‘'. Jer, u 2015. Godini me izvesno čeka ponovno aktiviranje na naučnom planu, naime, moram da položim pravosudni ispit, jer mi se javila želja da se bavim advokaturom. Priprema tog ispita zahteva veoma ozbiljan rad i studiozno posvećivanje izučavanju materije, naučne građe.

Gay-Serbia: Preporuči nam:
- knjigu: ‘' Mrsne priče ‘', jedinstvena zbirka ‘' bezobrazne ‘', ‘' bestidne ‘' narodne proze
- film: Kingdom come . To je poslednji dobar film koji sam pogledao, te ga zato I preporučujem.
- mesto za izlazak: Kafana ‘' Orač ‘' u Bečeju
- kondom: Dobri su i ovi ‘' Romed ‘' što se nabavljaju u apotekama za 13 dinara po komadu. Samo nikako bez kondoma.

Gay-Serbia: Neka poruka za kraj?

Daniel Pinter: Dragi drugarice i drugovi, izađite iz ormara. Što pre! Srećna Nova godina!
Gay-Serbia.com

Intervju sa Danielom Pinterom uoči Parade ponosa

Bliži se Parada ponosa i skup trans* osoba zakazani za 20. septembar. Tim povodom razgovarali smo sa Danielom Pinterom, aktivistom, koji je govorio o zakazanim skupovima, ljudskim pravima u Srbiji, aktivizmu...

Gay Serbia: Dugo si već u aktivizmu. Učestvovao si na prošlogodišnjoj Paradi ponosa. Misliš li da se išta promenilo za ovih godinu dana po pitanju aktivizma, smanjenja diskriminacije, homofobije?
Daniel Pinter: Da bi se smanjila diskriminacija i homofobija u našem društvu, potrebno je da bude ispunjen jedan prethodni uslov: smanjenje diskriminacije i autohomofobije unutar same zajednice, a potom i njihovo ukidanje. Do ukidanja ovih pojava će, na žalost, proteći još mnogo vode ispod mosta, a nama preostaje da radimo, dosledno i svakodnevno, na njihovom smanjivanju. To ćemo najefikasnije postići ako smo ''na terenu'', odnosno ako sebe zaista doživljavamo kao deo populacije do čijeg boljitka nam je stalo i ako smo u svakodnevnoj interakciji sa drugim članovima te populacije, naročito onima koji su u nekakvom problemu zbog svog svojstva.
Kao travestit, pre godinu dana sam, direktno i sam, stupio na ''trans scenu Srbije'' ,do sada se u priličnoj meri upoznao sa prilikama koje vladaju u tom delu LGBTQ populacije i sa žaljenjem moram da konstatujem da su pripadnici i te populacije, sami za sebe i među sobom, prilično opterećeni podvajanjima i grupisanjima na osnovu čak i tako banalne okolnosti, kao što je pitanje  ''ima li odnosna transica silikonske sise i kolike su joj''.
Crossdresseri na jednu, transice sa malim sisama na drugu, a one sa velikim na treću stranu, da se tako pojednostavljeno, nužno trivijalno izrazim. Mislim da to nije dobro i pokušavam, svakom i svakoj koja želi da me sasluša, da objasnim zašto to nije dobro.

Gay Serbia: Da li su aktivisti trebali da budu vidljiviji u društvu za ovih godinu dana?
Daniel Pinter: Ako je tačno da se naše društvo u celini preselilo na Fejsbuk, onda su oni itekako vidljivi u tom društvu. Dele i dalje svoje fotose,  ‘'pozitivne dnevne afirmacije‘', doskočice, pošalice, misli, strepnje i nadanja,  kako čujem, kao i ranije što su radili.  Čujem od posrednika, ne mogu to i da vidim, jer me je većina etabliranih srbijanskih aktivista blokiralo na Fejsbuku, pa nisam u situaciji neposredno da uživam u njihovim društvenim aktivnostima. Verovatno gostuju i u različitim tv i radio emisijama, pa ih vide i oni koji prate takve programe.  Za gledanje takvih sadržaja nemam vremena, jer mnogo radim na terenu u direktnom kontaktu sa ljudima. Bez obzira na sve, rado se odazivam pozivima drugih aktivista i učestvujem u akcijama, koje su u opštem interesu.  Smatram to svojom dužnošću.

Gay Serbia: Da li je bilo potrebno više aktivnosti od strane aktivista? Skupovi, akcije, tribine...?
Daniel Pinter: Vidim da različiti aktivisti sprovode rutinski svoje standardne aktivnosti - Prezentacije godišnjih izveštaja, skupovi tipa ‘'Zona slobodna od mržnje‘', lezbejski letnji edukacioni kamp, dodele raznih nagrada za zasluge u borbi za unapređenje prava LGBTQ populacije. Ovog proleća,  Predrag Azdejković je doveo ‘'Merlinka festival‘' i u Novi Sad.  Naša ekipa ga je podržala. Poštovanje i respect spram ‘'Merlinke‘' u Novom Sadu smo izrazili tako što smo se trandžirani pojavili na toj manifestaciji i posle prošetali centrom Novog Sada u štiklama.  Akcija, dakle, ima, samo je pitanje da li su i koliko podržane, posećene, medijski ispraćene.  Na primer, pade mi na pamet aktuelni slučaj Dajane Pospiš iz Novog Sada.  Svi su upoznati sa detaljima njenog hoda po mukama poslednjih meseci, svi joj nude ‘'principijelnu podršku‘', ali retko ko zna da je, praktično beskućnica, Dajana konkretnu, odmah opipljivu podršku dobila od Isidore Karišik, aktivistkinje iz Novog Sada, koja ju je, posle napada na nju, smestila privremeno u svoj dom, a i danas joj pomaže hranom i drugim egzistencijalno nužnim vidovima pomoći.  Potrebne su tribine, ali je potrebnije biti aktivista na terenu.  Potrebno je odmah i sada pružiti ruku ugroženim pripadnicima naše populacije, ne brojati ih samo kroz statistike projekata i godišnjih izveštaja o stanju ljudskih i manjinskih prava.

Gay Serbia: Šta je po tvom mišljenu potrebno uraditi da bi se smanjio nivo homofobije, diskriminacije u srpskom društvu?
Daniel Pinter: Na primer, crossdressiran se prijaviti na takmičenje za ‘'Miss trans‘' i osvojiti titulu ‘'Miss šarma‘'. Tu svoju titulu rado nosim i pokazujem čak i kad nisam crossdressiran i veoma mi je draga. Mislim da je aktivistkinja Gordana Mitrović, organizacijom Izbora za Miss trans, zajedno sa Egalom, ovoga proleća učinila pravu stvar, čiji će se pozitivni efekti tek osetiti u budućnosti. To je pionirski poduhvat u Srbiji i javnost je, čini mi se, prvi put imala prilike da vidi kako u Srbiji izgledaju novi crossdresseri, drag queens, travestiti i transice kroz jednu atraktivnu, zabavnu manifestaciju. Uspeli smo da animiramo javnost, pa su se izveštaji sa Izbora pojavili i u različitim elektronskim i štampanim domaćim medijima. Jedino mi je krivo što su mnoge transice, pod različitim izgovorima, rešile da ne podrže ovu manifestaciju, a i među onima koje su je podržale i učestvovale u njoj je bilo dosta onih, koje su tražile da im fotoreporteri ne slikaju lice. Na licu mesta sam im objašnjavao zašto to ne treba da rade i do sada su me, čini mi se, mnoge poslušale i izašle Iz ormara. Izlazak iz ormara - sine qua non za smanjenje diskriminacije i homofobije u našem društvu.

Gay Serbia: Kako komentarišeš aktivizam u Srbiji i oceni ga ocenom od 1-10?
Daniel Pinter: Najavom ‘'Trans Prajda 2015.‘' i njegovim zakazivanjem istog dana kada se održava ‘'regularni‘' Prajd, povećale su se mogućnosti za pozitivno komentarisanje aktivizma u Srbiji , iako je on još daleko od prelazne ocene. Zakazivanjem ‘'Trans Prajda‘' je konačno na pravi način izraženo nezadovoljstvo radom ekipe ‘'Parada ponosa Beograd‘' i pozivam celokupnu populaciju da se zakazanog datuma, na zakazanom mestu pojavi na ‘'Trans Prajdu‘'.
Nadam se da će i sudski spor protiv Dragana Markovića Palme, koji je pokrenula Gej strejt alijansa, a u kojem i ja učestvujem, do kraja godine popraviti ocenu aktivizma u Srbiji . Prvo ročište nas očekuje u novembru mesecu.

Gay Serbia: 2001. godine organizovana je prva Parada ponosa u Beogradu kada su napadnuti učesnici od strane ultradesničarskih organizacija i navijača fudbalskih klubova. Prva uspešno održana Parada ponosa bila je 2010. uz jake policijske snage. Zašto se po tvom mišljenju čekalo toliko dugo?
Daniel Pinter: Pa i 2010. godine bi bilo isto kao 2001., ako ne i gore, da nije bilo tih zastrašujućih mera bezbednosti. Učestvovao sam na Prajdu 2010., zato i kažem da su te mere bezbednosti same za sebe bile zastrašujuće. Skup i šetnju smo održali pod ‘'staklenim zvonom‘', kao gubavci, a zašto se čekalo toliko dugo (od 2001. do 2010.)? Pretpostavljam da se toliko dugo čekalo pre svega zbog toga što do 2010. godine nisu postojali ljudi spremni i sposobni da u datim uslovima organizuju optimalni Prajd. Optimalni za trenutnu situaciju, a znamo da se situacija u Srbiji menja od danas do sutra. I tako se tek 2010. godine pojavila ekipa - dobro organizovana, ozbiljna i sposobna da, u skladu sa političko-društvenim prilikama, koje su vladale te godine, organizuje i realizuje Prajd. Tvrdim da je ta ekipa u tim uslovima bila izuzetno sposobna, jer sam bio deo te ekipe. Znalo se ko šta radi, koordinacija aktivnosti i podela zaduženja su funkcionisali kao švajcarski sat, ta maltene vojnička disciplina u timu mi je prijala, može danas da priča ko šta hoće, ali te 2010. godine - sve što smo planirali, to smo i realizovali - od pratećih, promotivnih manifestacija Prajda, pa do same šetnje.

Gay Serbia: Imali smo zabranjen Prajd 2011. 2012. i 2013. godine jer država nije mogla da garantuje bezbednost skupa. Da li misliš da su aktivisti morali da insistiraju na održavanju, procesuiranju svih koji su učestvovali u nasilju i pretnjama i da je država morala da odradi svoj deo posla? Koliko je kriva država a koliko aktivisti?
Daniel Pinter: Uf, ponovo ću morati da uzmem svoj primer. Da sam čekao da ‘'aktivisti‘' insistiraju na procesuiranju osobe, koja je mene napala i pretukla me, zbog mog učestvovanja u aktivnostima oko Parade ponosa 2010. godine i danas bih ‘'bele kike plela i jadikovala nad svojom sudbinom‘'. Morao sam sam da se uhvatim u koštac sa nepravdom i potražim pravdu na sudu. I dobio sam je. Dobio sam prvi u istoriji sudski spor u Vojvodini, kojim je utvrđeno da sam prebijen zato što sam gej i zato što sam aktivista.
Ne kažem da aktivisti ne treba da insistiraju, agituju, da ne treba da ‘'vuku kola‘', ali pogledajte drugu stranu. Koliko se LGBTQ osoba pojavilo na dosadašnjim domaćim Prajdovima? Da li je to neko izbrojao? Napravio neku statistiku? Kad se od ukupnog broja šetača oduzmu organizatori, aktivisti, javne ličnosti, ambasadori stranih zemalja, političari, simpatizeri i posetioci avanturisti, koliko je LGBTQ osoba tu bilo prisutno? To niko ne zna.  A kako se boriti i čemu se nadati, ako se ne zna koliko nas je?  Samo se strepi da nas je izuzetno malo. I ko smo mi uopšte? To su sve pitanja ‘'od million dolara‘'.
Država ima monopol fizičke prinude i samim tim je po definiciji u stanju da obezbedi jedan običan javni skup. Inače se ne može nazvati državom.  Tekovine civilizacijskog progresa , kao što je Prajd, ako već moraju da se brane, a kod nas očigledno moraju, brane se i vojskom. Naša država je, međutim, specifična tvorevina, pa me ne bi čudilo da je u stanju, kako da spreči nasilnike, tako i da ih podstakne, pruži im odobrenje za nasilje.  Ovo je, naravno, na nivou spekulacija, ali te spekulacije su ipak zasnovane na dešavanjima u našem društvu iz ne tako daleke prošlosti. No, država nam je takva kakva je, pa bi i aktivisti od te činjenice trebalo da polaze svaki put kad nešto organizuju, a ne da svaki put kukaju kad im država ispostavi šamar u vidu neke iznenadne zabrane, restrikcije, veta. Spremi se da ćeš šamarčinu svakako dobiti, pa gledaj kako da je izbegneš, ili ublažiš, te ipak dođeš do svog cilja nekako.

Gay Serbia: Kako komentarišeš to da je aktivizam u Srbiji jedino vidljiv mesec ili dva pred samo održavanje Parade ponosa dok tokom ostatka godine praktično i da ih nema nigde, u medijima, akcijama...?
Daniel Pinter: Čujem da dosta putuju po svetu, sastaju se sa belosvetskim aktivistima, izučavaju aktivizam na međunarodnom nivou, pa ih zato valjda nigde nema. Ali stignu, hvala Bogu, da obraduju svoje pratioce na Fejsbuku i Twiteru sa po kojom fotografijom sa tih putešestvija. Šalim se malo. Bobana Stojanovića i Lazara Pavlovića sam nedavno sreo na Izboru za Trans Miss u Beogradu,  oni su sedeli  u žiriju, ja sam bio među kandidatkinjama za Miss, ali nisam smeo sa njima da komuniciram, zbog pravila da nema kontakata između članova žirija i kandidatkinja tokom Izbora, da bi sve bilo regularno.

Gay Serbia: Ostalo je nešto manje od mesec dana do Parade ponosa u Beogradu. Još nemamo program Pride week-a. Nema skoro nikakvih najava. krenula je samo distribucija info flajera. Da li je to dovoljno s obzirom da je ostalo toliko vremena do održavanja Parade ponosa?
Daniel Pinter: I prošle godine je situacija bila slična, tako da me ovo ne iznenađuje.  Veče i noć uoči Prajda, setimo se, lani su se pojavljivale oprečne informacije o održavanju manifestacije, kao da je neko namerno zbunjivao javnost i učesnike, koji nisu bili sigurni do poslednjeg momenta hoće li Prajda biti, kao da je neko projektujući taj haos od informacije računao da će organizatori i učesnici sami odustati od šetnje. To je moj utisak. Srećom, to se nije desilo. A verujem da se neće desiti ni ove godine. Prajd je neophodan.

Gay Serbia: Da li ćeš učestvovati na ovogodišnjem Prajdu?
Daniel Pinter: Naravno. Na Trans Prajdu.

Gay Serbia: Šta bi poručio drugim srpskim aktivistima a šta lgbt zajednici u Srbiji?
Daniel Pinter: Drugim srpskim aktivistima bih poručio da me odblokiraju na Fejsbuku, radi lakše razmene korisnih informacija i saradnje, a LGBT zajednici u Srbiji ponavljam istu poruku s kraja prošle godine: ‘'Izađite iz ormara!''

Gay-Serbia.com