Kako to obično biva u našoj zemlji, svako ko je iole drugačiji ili iskače iz nekog šablona, koji odgovara masi, ili je pak, prestavljen kao normalan (poput fizičkog izgleda na primer) biva razapnut, iscepan i rastrgnut u kandžama javnosti, na najbrutalnije moguće načine.
Izuzetak nije bio ni Danijel Pinter, u javnosti poznat kao Dženi Pinter, koji je zbog svog izgleda, načina života i stava, prošao, kako kaže, pravu golgotu. Ovaj mladić, koji na društvenim mrežama kači svoje fotografije, redovno izaziva lavine komentara I to samo zbog jedne stvari – oblači se kao žena. Mnogi znaju o njemu ponešto, a mi smo zaronili malo dublje i otkrilii ko se krije iza šminke, odeće i nakita, kada se ugase kamere.
Na pitanje ko je Danijel, a ko je zapravo Dženi, kako se naziva u javnosti, odgovara nam:
- Dženi je pre svega proizvod, koji je kreirao Daniel Pinter, sebi za zabavu, ali i za zabavu širokim masama. Kad kažem proizvod, onda znači da je Dženi namenjena i za eksploataciju, između ostalog i ekonomsku. Dakle, može se reći da je Dženi i alter ego Daniela Pintera, taj alter ego Dženi je potreban Danielu, da bi preko njega mogao da bude otvoreno ženstven, droljast, lucidan, poželjan. Sve ono što mu je potrebno, a što bez Dženi ne bi bilo moguće. A Daniel je, pak, jedan običan 41-godišnji gej muškarac, diplomirani pravnik, koji ne radi u struci, ni u Srbiji, već van struke i van zemlje. U žižu javnosti sam prvi put dospeo bez svoje volje i bez svesti o tome da sam u žiži, naime 1977.godine, svega par meseci po rođenju, moja slika je dospela na ambalažu za benkice, koje su se prodavale po celoj bivšoj Jugi. Deda mi je bio direktor proizvodnje i baš su tražili bebu čija će slika biti na ambalaži, pa je deda doveo mene i, eto, cela bivša Juga je bila preplavljena mojom fotkom na kutijama sa benkicama. Sledeći put sam dospeo u žižu svojom voljom, kad sam prošao audiciju i 1998.postao najmlađi muški spiker u Informativnom programu novosadskog ogranka RTS-a.
Danijel
Privatna arhiva
Kako je tranvestitija, kojom se, kako kaže, poslednjih godina bavi, u Srbiji prilično neprihvatljiva i tabu tema, interesovalo nas je kako je doživljava i kako je došlo do toga da se osoba opredeli za tako nešto.
- Travestija, kojom se poslednjih godina bavim je po meni umetnost, performans, gluma, ali sa određenim društvenim angažmanom, pa sam je svesno i ciljano koristio u LGBT aktivizmu prethodnih godina u Srbiji, želeći da ovu pojavu, koju i dalje prati stigma, učinim vidljivom i da ukažem na probleme sa kojima se pre svega transrodne osobe suočavaju u svakodnevnom životu. Pritom, ja nisam transrodna osoba, mada me u izveštajima u mom radu, mediji uporno tako nazivaju. "Prva transrodna osoba u obrazovnom sistemu Srbije", na primer, tako je naslovljena priča o nameri jedne majke devojčice sa autizmom da mene angažuje da budem pedagoški asistent njenoj ćerki u školi. A niti sam ja transrodna osoba, niti sam ušao u obrazovni sistem, jer je postojao snažan otpor sa svih nivoa da se moj angažman u tom smislu spreči. Majka te devojčice je pisala i Ministarstvu prosvete, apelujući da se njenom detetu obezbedi pedagoški asistent na koji po zakonu ima pravo i da to budem ja, a iz Ministarstva su joj u oči rekli da ja ne mogu da budem zaposlen u školi, jer sam po njima osoba problematično morala.
Danijel je takođe bio izložen direktnoom nasilju, kada je organizovao Promociju Parade ponosa u Bečeju, odakle je rodom, a posledice su bile takve da je završio polomljene arkade.
- Protivnici su sakupljali u gradu potpise za zabranu te promocije, a jedan od njih, Predrag Prgić me je sa leđa napao u diskoteci tokom večernjeg izlaska i razbio mi arkadu. Ja ga nisam ni video, jer me je napao sa leđa, ali je te godine postojala politička volja da se huligani pohvataju, pa je i on iste večeri identifikovati, uhvaćen i kasnije kažnjen po službenoj dužnosti za remećenje javnog reda i mira novčanom kaznom od 5evra. Toliko u Srbiji košta da nekom razbijete arkadu. Ja sam ga posle tužio u privatnoj parnici i osuđen je da mi isplati oko 1000e za štetu koju mi je naneo, ali mi do danas ta odšteta nije isplaćena.
Danijel Pinter
Privatna arhiva
Na sudu mu je, kako navodi Danijel, isti čovek otvoreno rekao da je pogrešio, što ga na mestu nije ubio. U oktobru, 2015. Godine, Pinter biva osuđen zbog bavljenja prostitucijom, pa ga Prekršajni sud u Beogradu kažnjava.
- Tada je još važio stari zakon, po kojem su odgovorne bile samo prostitutke, pa su ih inspektori lovili tako što bi se javili telefonom lažno se predstavljajući kao klijenti, dogovarali se za uslugu, potom dolazili u stan po dogovoru i na licu mesta hvatali prostitutke. Tako sam i ja "pala". Od 2016 . važi novi zakon po kome je odgovornost proširena i na klijente, pa policija ne može tako lako da dokaže delo. A i zašto se već jednom prostitucija u Srbiji ne legalizuje, kad već cveta na sve strane, pa to verovatno ima veze i sa tim iščašenim shvatanjem morala, tj. sa domaćim lažnim moralom.
Pored teških situacija u koje je zapadao, što svojom, što tuđom krivicom, Danijel je ipak oprezan kada je bezbednost u pitanju. Kaže nam da je na ulici sasvim druga osoba I da se oblači “normalno”
- Ne idem ja po ulici tako sređen. Ženska garderoba koju nosim je specifična i oskudna, primerena barskim pticama i prijateljicama noći, nije za svakodnevni hod ulicom
Pitali smo ga i zašto je odabrao takav stl života i šta je najopsanije i najgore što ljudima može da se desi ako se odluče na ovakve korake
Danijel
Privatna arhiva
- Pa nemirni duh, ekscentrična priroda karaktera, to me je navelo da odaberem takav stil života, ali mi se posle presude za prostituciju to sve malo smučilo, a i bavljenje prostitucijom nije nešto što bih savetovao bilo kome da duže radi. Pogotovo u Srbiji. Nije zdravo. Ja sam se oko dve godine bavio prostitucijom kao redovnim full time poslom, a sada samo povremeno i to kad hoću, sa kime hoću i za fixnu cenu oko koje nema pregovora. Nema tih para koje bi me sad naterale da radim, kad mi se ne radi. Tokom te 2godine, probao sam i mnoge droge, klijenti toga uvek imaju, ali me je alkohol skoro uništio. Da bih sebe spasao, prekinuo sam veze sa tim ljudima i takvim životom. Kad god mi treba para, odem u neku fabriku u zemljama EU da radim tri meseca, pa se vratim i meni dobro.
Oko najvećih problena sa kojima se trasnrodne osobe u Srbiji suočavaju, Pinter nam objašnjava da je diskriminacija tu samo deo velike slagalice i da je život transrodne osobe mnogo kompleksini i složeniji nego što većina ljudi uopšste ima pojma:
- Pa, osim diskriminacije, tu su i birokratski problemi i prepreke sa ličnim dokumentima, na primer. Imam drugaricu, koja je dobila dijagnozu da je transrodna, na hormonskoj je terapiji, ali još nije izvršila operaciju kojom bi tranzicija bila okončana. Zato joj i dalje u dokumentima stoji da je muško, iako ni fizički, ni po onome kako se oseća ne podseća već davno na muškarca, već na pravu, mladu ženu Reč je o Jeleni Teodorovoj, koja je, čitaoci se sećaju, nastupala sa mnom u dokumentarnom filmu "Mala crna haljina" u produkciji jedne naše nacionalne televizije Dakle, mislim da je sad jasna i razlika između travestita i transrodne osobe. Ja spadam u travestite, jer sam muško koje se oblači u žensku garderobu, ali ne želim da menjam pol. Imate i zgodnu novu definiciju u koju mogu da se uklopim - genderfluid, rodno fluidna osoba
Dženi Pinter
Privatna arhiva
Ipak, da nije sve tako crno, govori činjenica da su Danijela podržali oni koji su najbitniji, a to je upravo njegova porodica.
- Moja porodica mi je sve. Imam roditelje koji su preko 40godina u braku i još uvek su privrženi jedno drugom, a zatim i meni i sestri. Ne kažem da su bili oduševljeni nekim mojim izborima u životu, ali su uvek poštovali moje pravo da u domenu svoje slobode pravim izbore i snosim sve pozitivne, a nekad i negativne posledice tih izbora. Vezan sam za njih i svoju lojalnost porodici porekla manifestujem i tako što deo svoje zarade uvek prosleđujem u porodičnu kuću. Da se razumemo, to se od mene ne zahteva, mama i tata imaju pristojne penzije i ni u čemu ne oskudevaju, ali meni predstavlja zadovoljstvo da im baš ja kupim novi itison, ili garnituru za sedenje. Svojom dobrotom i ljubavlju su to zaslužili, to je najmanje što su zaslužili.
- Porodicu prokreacije nemam, ali zato imam par ljudi u Beogradu, mlađih, koje smatram svojim kćerkama, jer su se okupljale oko mene dok sam živeo u Beogradu, imajući u meni svu moguću podršku. To su Alex Elektra, sada vrlo popularna klaberka i igračica, performerka u prestonici i Elena, mlada intelektualka iz stare beogradske porodice. Ni njih nisam video preko dve godine, a drugaricu Simonu iz Bečeja, sa kojom sam bio blizak od osnovne škole, nisam video tri godine, otkad se iselila u Švedsku. Život nas je sve rasuo na razne strane, ali to je život.
Pored svih teškoća, Danijel svakodnevno nastoji da ljudima ulepša svakodnevnicu. Barem onima koji ga razumeju. Vrlo je aktivan na društvenim mrežama, ima gomilu podrške i danas, može se reći da je period mraka ostao iza njega. Jedno sada tvrimo sa sigurnošću – viđaćemo ga mi još.
(Editor.rs)
