Optimist magazin - Dženi Pinter 

Moja azilantska avantura

28.januara 2017. došao mi je u stan u Novom Sadu muškarac da mu pružim sexualnu uslugu za novac.

Nakon  ‘’ obavljenog posla ‘’, umesto novčanika i dogovorenog iznosa, iz džepa je izvadio nož I otprilike mi rekao da će me zaklati, ukoliko mu istog momenta ne predam sav novac koji imam kod sebe.  Ja sam otprilike posegnuo za svojim novčanikom , izvadio nekih 50 evra, koliko je bilo u njemu i predao mu ih. Zgrabio je novčanicu i otišao. Ostavši sam u stanu, hladne glave, racionalno, razmišljao sam šta mi je činiti. Da li da pređem i preko ovoga, da li da se nekome žalim ? Kome ? I šta ću time postići ? Zašto se nisam suprotstavio I skočio na skota, iako je u ruci imao nož ? Da li sam kukavica ? Da li sam idiot ? Pa, očigledno jesam, čim sam i dalje ovde.  Suzbijajući nadolazeći gnev ( uvek ga osetim iz nožnog palca kad kreće i širi mi se kroz telo poput šumskog požara, dok mi ne proključa na uši, posle čega redovno podivljam ), ostao sam pribran i miran i rekao sebi samom : ‘’ Sad je bilo dosta ! Basta ! Idem da tražim međunarodnu zaštitu. Azil.  ‘’

U sledećih nekoliko dana sam otkazao stan, spakovao najneophodnije stvari I dokumentaciju, rezervisao autobusku kartu  , pozdravio se sa najužom familijom I već 1.februara u 12:30 sedeo u autobusu  Novi Sad – Berlin. Na odredište sam stigao sledećeg jutra, negde oko 5 ujutro, metroom stigao do Hauptbanofa,  velike železničke stanice u Berlinu, odakle sam vozom nastavio, preko Frankfurt Odera, do moje krajnje destinacije – Ajzenhitenštadta.  To je nemački grad na samoj granici sa Poljskom i u tom gradu postoji azil. Izbeglički kamp. To sam uspeo da saznam u ona tri dana koliko je prošlo od moje odluke da potražim međunarodnu zaštitu do polaska na put po tu zaštitu. I eto me .  Po izlasku iz kruga železničke stanice, pitam neke Crnce koje vidim, kako da stignem do azila. Oni mi na engleskom jeziku objašnjavaju da će uskoro da dođe gradski autobus , uostalom I oni idu tamo, pa ćemo zajedno. Odlično. Pristigli smo vrlo brzo, Ajzenhitenštadt je mali grad, naročito za nemačke standarde.

Stigosmo. Zajedno sa onim Crncima prevaljujem tih 500 metara između stajališta gradskog prevoza I ulaza u azil, vučem za sobom bordo kofer na točkiće, u njemu je sve što sam sa sobom poneo, izuzimajući lična dokumenta  I laptop, koji su mi u torbi na ramenu.  Crnci - azilanti prolaze kontrolu na ulazu i nastavljaju svojim putem, a ja ostajem i pokušavam da dežurnim službenicima, smeštenim u neku vrstu portirnice sa prozorčetom kroz koje se obavlja komunikacija, na engleskom jeziku objasnim zašto sam došao. Jasno je to njima bilo I bez objašnjavanja, čim su videli bordo kofer iza mene . Traže mi dokumenta, ja im predajem sve, uključujući I moj mađarski pasoš, sa kojim sam doputovao.  Kada su ga videli sa oznakom EU, službenici iz portirnice su počeli grohotom da se smeju, ali mi vraćaju dokumenta I pasoš I upućuju me na zgradu unutar kompleksa , samo pravo, jedno 200 metara I da tu uđem.  Tamo je počela  procedura prijema,  koja se sastojala od predaje moje dokumentacije službenicima, uzimanja otisaka prstiju, fotografisanja za tzv.ausvajz, to je neka vrsta izbegličke legitimacije I važi kao lična karta, kratkog razgovora sa predstavnikom Savezne službe za migracije, prijema tzv. Čipovane plastične kartice sa jedinstvenim ID brojem, fotografijom , imenom I prezimenom, koja služi kao propusnica za izlazak I ulazak u kamp, kao propusnica za tri obroka dnevno u restoranu društvene ishrane, za korišćenje usluge vešeraja I kao legitimacija za prijem socijalne pomoći u iznosu od 30 evra nedeljno, prijema ključa od sobe, posteljine I neophodnih sredstava za higijenu.  Istog dana, a bio je četvrtak, 2. Februar, zakazano mi je I saslušanje pred ispostavom Savezne službe za migracije I izbeglice za ponedeljak, 6. Februar.  Time će formalno biti pokrenuta moja molba za azil u Saveznoj republici Nemačkoj.

Od prvog, pa narednih nekoliko dana, bio sam sam u sobi, što je prevazišlo moja očekivanja, jer sam, ne znajući ništa o azilskom sistemu, bio spreman I na situaciju da ću prostor za život deliti sa ko zna koliko I kakvih ljudi.  Jer, nisam došao u hotel, već kao nevoljnik – u azil.

U ponedeljak, 6. Februara, u 8 časova ujutro, počelo je moje saslušanje pred ispostavom Savezne službe za migracije I izbeglice, uz asistenciju prevodioca, naravno. Trajalo je puna 3 sata I 30 minuta, od 8 do 11:30.  Nisam imao nameru da se tamo prenemažem, naravno, ni da nešto lažem.  Zar nisam 2010. Godine bio pretučen I završio sa razbijenom arkadom zbog svog učestvovanja u organizaciji Parade ponosa te godine ? Zar nije zbog toga huligan sa imenom I prezimenom Predrag Prgić iz Bečeja , koji je skrivio taj napad, prekršajno, po službenoj dužnosti  od države zbog toga kažnjen ‘’ za remećenje javnog reda I mira ‘’  novčanom kaznom od 5 evra, kao da je urinirao po ulici, a ne razbio drugom ljudskom biću arkadu iz mržnje ?  Zar nisam zbog te nepravde morao da pokrenem parnicu, privatno, o svom trošku, koja se istina završila u moju korist, ali je tokom postupka sud dva puta u korist tuženog smanjivao dosuđeni mi iznos naknade štete I zaustavio ga na cifri od 138.000 dinara , koja mi nikad nije ni isplaćena ?  Zar nije direktor škole ‘’ Đura Daničić ‘’ u Novom Sadu,  koju pohađa autistična devojčica, kojoj sam po želji njene majke, trebalo da postanem pedagoški asistent i lični pratilac, napravio skoro vanredno stanje kada sam, kao osoba od poverenja majke ovog deteta, došao na neki stručni sastanak  u školu, kao da je u školu ušao vanzemaljac, ili terorista, a ne jedan običan gej ? Zar nisam 2015. Godine priveden u Beogradu u stanicu 29. Novembra , držan u pritvoru jednu noć i posle izjutra osuđen za ‘’ odavanje prostituciji ‘’ , odnosno ‘’ remećenje javnog reda I mira ‘’ , koji sam ‘’ remetio ‘’ u sopstvenom stanu u centru Beograda ? Zar nisam godinu I više dana iscrpljivan pred sudom u Novom Sadu zbog optužbe za krivično delo ‘’ oštećenja I uništenja tuđe stvari ‘’ , odnosno razbijanje ulaznih vrata RTV Vojvodine, a da tužilaštvo niti u jednom momentu nije imalo apsolutno nikakve dokaze protiv mene. Pa, naravno da jesam.

Svi ovi događaji su ušli u zapisnik ispostave Savezne službe za migracije, za njih sam imao i opipljive dokaze, a one mnogobrojne provokacije, uvrede i uznemiravanja, kojima sam zbog svog javnog delovanja u Srbiji bio godinama izložen, nisam ni spominjao.  Takođe sam objasnio I otkud mi mađarski pasoš EU, a dolazim iz Srbije.  Jednostavno, dobio sam ga regularnim putem u Konzulatu republike Mađarske u Srbiji, u Subotici na osnovu svog mađarskog porekla I tečnog znanja mađarskog jezika. Inače, nikad nisam živeo u Mađarskoj, posećivao sam tu državu samo turistički. Srpski pasoš takođe posedujem, ali mi je otuđen. Naveo sam I ime lica koje mi ga je otuđilo, kao I da sam informacije o zadržavanju pasoša  dostavio blagovremeno  organu koji  ga je izdao – MUP-u Srbije, PS Bečej. Međutim, pasoš mi I pored toga nije vraćen.

I, po svemu, dodao sam, nije uopšte moja želja da se iselim iz Srbije, 40 godina živim tamo, iseljenje je rezultat neprestane diskriminacije kojoj sam u svojoj zemlji izložen i kao deklarisani , ‘’ javni ‘’ gej, i kao trandža I kao diplomirani pravnik I kao prostitutka . Kao kompletno ljudsko biće. Upozorili su oni menejoš na početku saslušanja, da je Srbija na listi sigurnih zemalja, valjda se po tome i njeni građani smatraju sigurnim, ali da će mi ‘’ dati šansu ‘’ da ih ubedim da u mom slučaju to nije tako.

Saslušanjem pred ispostavom Savezne službe za migracije I izbeglice je zvanično započeo moj azilski postupak i svakodnevni život u kampu. Valjalo je čekati odluku Savezne službe za migracije I izbeglice.

Šestog dana mog boravka u kampu, obratili su mi se tamošnji radnici socijalne službe sa informacijom da je u kampu jedan momak, takođe gej I takođe iz Srbije, pa da li bih ja imao nešto protiv da ga smeste sa mnom , pošto sam sam u sobi, koja je inače šestokrevetna. Nemam ništa protiv, naravno. Taman će mi I prijati domaće društvo, jer se , osim sa nekoliko momaka iz Sirije I nekoliko Crnaca, tih dana nisam previše socijalizovao.  Azilanti iz Srbije, uglavnom Romi, da budem iskren, dosadili su mi već drugog dana neprestanim , provokativnim zapitkivanjima : ‘’ A jesi ti pederaš ? ‘’, a još I više žickanjem svega što se može ižickati : ‘’ Imaš duvana ? Imaš kafe ? Imaš 20 evra na zajam ? Imaš plastične flaše sa fandom ? ‘’… Zato sam ih izbegavao. I zato sam se obradovao najavi dolaska cimera, pa još geja I to iz Srbije u moju sobu.  Čim se pojavio na vratima, obojica smo shvatili da se znamo, doduše površno, iz raznoraznih pederskih kombinacija u domovini. I Nenad, to mu je ime, tih dana je stigao u Ajzenhitenštadt, ali ne iz Srbije, već iz Belgije, iz Brisela, gde je prvo pokušao da dobije azil. Silno smo se obradovali jedan drugom I u naredna četiri meseca bićemo neprestano zajedno.  Dane smo, u iščekivanju odluke migracionih vlasti, provodili u ugodnoj dokolici, u šetnjama po gradu, posetama velikim trgovinama ‘’ Kaufland ‘’ I ‘’ Neto ‘’,  đuskanjem u sobi, surfovanjem na internetu… Tako smo dočekali I 25. Februar. Bila je subota I mi smo odlučili da, posle večere u kampu, odemo malo do grada I provedemo se. Za tu priliku smo se u sobi našminkali, nabacili perje I kićanke I tako krenuli na večeru, pa ćemo posle  u grad. Nismo verovali da će naše prisustvo u takvom, polutrandžiranom izdanju, izazvati neku veću pažnju, a naročito nismo očekivali, niti smo bili spremni za ono što je usledilo.  Na mestu je i u redu bilo  to što su dežurni radnici iz kuhinje radoznalo izlazili da nas vide I prilazili nam da se sa nama slikaju. Razumljivo je, mada ne baš naročito primereno mestu i vremenu , to što nam je u redu za večeru prišao jedan azilant iz Srbije I pitao : ‘’ Hoćete da pušite kurac meni I mom bratu ? ‘’, na šta je dobio odgovor : ‘’ Može , to košta sto evra . ‘’ Ali nije bilo u redu, ni razumljivo to što su provokacije i dobacivanja tokom same večere bile sve brojnije i glasnije, još manje što su nastavljene i posle večere – kada smo napustili restoran, za nama je krenula rulja azilanata predvođena Srbima, kojima su se priključili i neki Čečeni, fenomen mase I rulje je učinio svoje, tako da se ubrzo učinilo da u transu urliče ceo kamp. Prema nama su poleteli  neki kamenčići I ostaci hrane, pa smo se, uznemireni, umesto u grad, kako smo planirali, uputili pravo prema zgradi obezbeđenja, koje je, već primetivši da se nešto čudno dešava, izašlo i krenulo nam u susret. Iz mase koja nas je pratila,međutim, izdvojio se jedan lik sa bradom, koji je uspeo da nas stigne I zada nam nekoliko udaraca pesnicom u leđa – i meni I Nenadu, pre nego što je obezbeđenje uspelo da ga savlada. Mi smo, opkoljeni pripadnicima službe obezbeđenja, ušli u njihovu zgradu I više se nikad nismo vratili u našu sobu u Ajzenhitenštadtu.  Zbog fizičkog napada, pozvana je I policija, koja je napravila uviđaj, nama više nisu dozvolil da napuštamo zgradu obezbeđenja, nego su službenici spakovali naše stvari iz sobe, verovatno po nečijoj, ne znam čijoj odluci I isto veče nas stavili u kombi I odvezli nas u za nas nepoznatom pravcu. Saopštili su nam samo da nas vode na ‘’ bezbednije mesto ‘’. Tako je I bilo.  Odvezeni smo usred noći u izbeglički kamp u mestu Wunsdorf-Waldstad, opština Zossen, 40-ak kilometara udaljeno od Berlina. Taj kamp je bio daleko uredniji od onog u Ajzenhitendštadtu,  hrana je bila bolja I raznovrsnija, kulturno-društvene aktivnosti bogatije, postojala je I fitness sala, azilanti u globalu kultivisaniji. Uskoro smo saznali da u celom centru, od ljudi iz Srbije, postojimo samo nas dvojica – pedera I - Romi sa malom decom. Kao i to da ljudi iz Srbije ne dobijaju azil u Nemačkoj. Kao I to da ljudi iz Srbije ne dobijaju transfer iz Ajzenhitenštadta nigde, osim ako imaju malu decu.  I, naravno, ako su pederi, koji zamalo tamo nisu linčovani.

Veoma brzo, već prvih dana marta, meni je stigla odluka migracione službe da mi je azil odbijen. Osim što dolazim iz sigurne zemlje Srbije, posedujem i EU pasoš, građanin sam Evropske unije, pa je po njima, moj zahtev za azil neosnovan.  Imao sam, naravno, pravo na žalbu, tzv. Apil, koju sam iskoristio, kao što ću u naredna tri meseca  iskoristiti  i  svako drugo pravno sredstvo, koje mi je stajalo na raspolaganju, a za to vreme – upoznaću lepote Nemačke, one koje su mi, naravno, u datim uslovima dostupne.  A bile su mi dostupne one na potezu Wunsdorf – Waldstadt – Zossen – Berlin – Frankfurt Oder – Ajzenhitenštadt. Železnicama Nemačke, ovaj potez se prevaljuje za oko dva I po sata. Do Berlina – sat vremena. U Zossenu, malom živopisnom mestu, središtu opštine u kojoj sam bio smešten, bio sam samo jednom – Kada sam bio pozvan u policiju tamo da dam izjavu u vezi sa okolnostima napada u Ajzenhitenštadtu od 25.februara tekuće godine. Ali u Berlin sam išao kad god mi se za to ukazala prilika. Taj grad je oličenje svega što Nemačka jeste – industrijski moćna, razvijeno društvo na savremeni način, prekrasni putevi, netaknuta postojbina nenadmašne kulture, prestonica evropske filozofije, rodno mesto načina života koji je, duboko uveren u svoju superiornost, imao permanentne ekspanzionističke tendencije. Dok sam se železnicom vozio kroz Nemačku, divio sam se šumama koje se pružaju u nedogled sa obe strane pruge. Besprekorno su negovane, kao da  su vrtovi sa cvećem. Negovana I bogata vegetacija uočljiva je I u dvorištima kuća u manjim mestima, kao što su Wunsdorf i Zossen. Balkoni su puni cveća, travnjaci besprekorno zatravnati u liniji, kao na fudbalskom terenu…

U Berlinu sam posetio i dve LGBT organizacije – LSDV – Lesbben und Schwulenverband, sa sedištem u ulici Kleistrasse 35 , gde me je primila Milena Jochwed, projektantkinja te organizacije. Druga organizacija koju sam posetio zove se Queer Haven u Potsdamu, ulica Dortustrase 71a, gde sam razgovarao sa Svenom Jakobom Brandenburgom, takođe projektantom organizacije.  Razgovarali smo o opštim temama, koje se tiču stanja LGBT prava na globalnom nivou,  ali i o mom slučaju.  Pitao sam ih da li bi mogli nekako da mi pomognu, s obzirom na to da mi je azil odbijen I da je žalbeni postupak u toku. Obećali su da će pokušati, ali ono što sigurno mogu da mi ponude jesu  pozivnice  na nekoliko sjajnih žurki, na kojima sam se fantastično proveo.

Ljudi su u Nemačkoj, za naše prilike, neobično bezbrižni I vazda ljubazni.  I kućni ljubimci su im lepo vaspitani.  Za četiri meseca, nisam čuo niti jednog psa da je zalajao, a u Nemačkoj skoro svi imaju pse, oni za njih nisu kućni ljubimci, već  članovi porodice, a napuštenih pasa lutalica I mačaka uopšte nema na ulicama.

Život u samom kampu je tekao rutinski. Voleo sam da se družim sa Crncima, sa njima zaista najviše. Odgovarao mi je njihov temperament, njihov šarm, njihov duh, njihova dobronamernost… Kadgod sam se natovaren stvarima I robom od nekuda vraćao u kamp, a često mi se to dešavalo, po pravilu su  Crnci, koji su išli u istom smeru, nudili pomoć – da mi ponesu deo paketa do kampa, često I do sobe.

Pokušavao sam, za vreme svog boravka u kampu, da dobijem neki azilantski posao – u kuhinji, na čišćenju kruga kampa, u vešeraju…. To je bila pogodnost za azilante koji te poslove dobiju, satnica je iznosila 80 centi, tako da se, uz rešen smeštaj I hranu, uz socijalnu pomoć od 30 evra, na nedeljnom nivou moglo napabirčiti još 50. Naročito sam bio zainteresovan za obavljanje pomoćnih poslova u kuhinji, jer sam nekim radnicama Nemicama tamo bio, kako su rekle, posebno simpatičan, a tu naklonost su manifestovale tako što su mi jednom prilikom, za vreme ručka, poklonile divnu kožnu torbicu, nešto šminke, ogrlicu I ešarpu.

Međutim, tamošnji socijalni radnici, ili supervizori, kako ih još zovu, smatrali su da ja, kad sam se u Srbiji već bavio ljudskim pravima, treba da budem  I tu angažovan u toj oblasti. Tako smo I formirali grupu za podršku diskriminisanim grupama ljudi pod nazivom ‘’ Umbrela ‘’ ( Kišobran ). Napravljen je I plakat, zakazani su termini  I grupa je počela da radi. Uglavnom, aktivnost grupe, čiji su se sastanci održavali pekom u 11 časova prepodne, svodila se na razgovore, razmenu iskustava najrazličitijih grupa ljudi najrazličitijih nacija, boje kože i problema. Ljudima su tu dolazili da olakšaju dušu.  Većih ambicija nismo ni mogli da imamo, s obzirom na to da je grupa funkcionisala u krugu izbegličkog kampa I da je vode azilanti.

Paralelno sa ovim aktivnostima, vodio sam formalnu borbu sa migracionim vlastima, žalba na žalbu, pa opet na žalbinu žalbu žalba itd. Neformalnu nisam hteo da vodim. Da padam u nesvest, fingiram nervne slomove, sečem vene, izlećem go da trčim po krugu kampa, kao što su radili neki azilanti da bi izbegli deportaciju, stvarno bi mi bilo previše i bilo bi me i sramota, iskren da budem.

U Berlin sam, kao što rekoh, išao kad god bi mi se za to ukazala prilika, ali daleko od toga da je to bilo dovoljno često. Najjači utisak na mene su ostavili izlozi Rolexa u kojima su opušteno izloženi primerci satova sa cenama od i preko 100.000 evra. Najčešće sam, zajedno sa svojim cimerom i azilantskim saputnikom Nenadom, posećivao Schoneberg kvart, nije teško pogoditi zašto.

Što je lepo, kratko traje, krajem maja je stigla i konačna i definitivna odluka migracionih vlasti da, kao državljanin EU, jednostavno nemam nikakvo pravo na azil. To je, kažu, za njih isto kao da je, na primer državljanin Velike Britanije došao u Nemačku da traži azil. Tako nešto sam, posle svega i očekivao.  Ne teraju, kažu, oni mene iz Nemačke, to i ne mogu da rade sa građanima EU, samo me teraju iz azila, što kaže naš narod – sa kazana i sa socijalne pomoći. Kupiće mi, kažu, kartu nazad za Srbiju, samo da se izjasnim da li želim avionsku, ili autobusku. Autobuska mi više odgovara, jer volim putovanja kao takva, volim da što duže traju. Ali više bi mi odgovarala karta za neku drugu zemlju, a ne Srbiju. Takvu, međutim, ne nude. Samo za Srbiju. Kako kod sebe nisam više imao novca, pristao sam na autobusku kartu za Srbiju, popakovao svoje stvari, koje su ovoga puta morale da se rasporede u čak tri kofera, a došao sam sa jednim i dana 9.juna tekuće godine pristigao odakle sam i pošao. Da l' na dobro, il' na zlo, pokazaće vreme.

Optimist magazin, 2017.

Moja azilantska avantura Dzeni Pinter