Dunja Čavić, novinarka i urednica portala Editor, predložila mi je da za njene čitaoce napišem text o mojim iskustvima i uspomenama iz Vojske Srbije.
Uvek mi je predstavljala enigmu činjenica da veliki broj naših strejt muškaraca, o gejevima da i ne govorimo, imaju snažan otpor prema odlasku na služenje vojnog roka. Taj otpor se često objašnjava argumentima kako je to gubljenje vremena, besmislena aktivnost u današnjim uslovima modernog ratovanja i verovatno i jeste, samo što ti koji navode te argumente baš i nisu najpozvaniji da se na njih pozivaju, jer svi koje ja poznajem, a koji su potezali te argumente, upravo su šampioni u pasioniranom uživanju u gubljenju vremena i dokoličarenju, a o upražnjavanju besmislenih aktivnosti u vidu odlazaka i višesatnih blejanja po kladionicama i kockarnicama da i ne govorimo. Naravno, svako ima svoju percepciju i viđenje smislenog i besmislenog, hoću samo da kažem da protivnici sopstvenog služenja vojnog roka treba pošteno da kažu : "Ne želim da idem u vojsku",a ne da lamentiraju o njenom smislu.
Mene je vojna obaveza stigla na realizaciju 2004.,kada sam imao 27godina i imao sam izbor - civilno, ili redovno služenje vojnog roka. Odlučio sam se za redovnu varijantu iz više razloga. Prvo, nije mi se dopala ideja da sedim u nekoj učmaloj ustanovi tipa Dom zdravlja, ili Dom penzionera u rodnom Starom Bečeju na civilnom služenju više meseci, jer sam znao da bi me ta čamotinja tamo izdeprimirala, a trebala mi je i promena ambijenta, vazduha, novi ljudi i iskustva drugačija od dotadašnjih. Godinama do tada sam radio po tv stanicama, pohađao uporedo Pravni fakultet, dogurao do apsolventskog statusa sa 4 ispita do kraja studija i malo sam bio već sit te akademske i medijske atmosfere, nije mi se tada dalo da spremam te preostale ispite, pa sam rešio da zgodno zbrišem u kasarnu na tih osam meseci vojnog roka, a zaostale ispite ću položiti i fakultet privesti kraju kasnije. Tako je i bilo.
Tata je, to moram da naglasim, bio najiznenađeniji ovom mojom odlukom, pa je, onako duhovit i pronicljiv, čak prokomentarisao da zna on zašto ja hoću u kasarnu, zato što, kaže, tamo ima mnogo muškaraca. Nisam ga demantovao, to jeste bio jedan od razloga, ali sam takođe želeo i da imam to iskustvo sa uniformom i puškom, kad sam već sposoban za vojnu službu, zašto da i ja ne obučem uniformu, to je svakako uzbudljivije od sedenja u nekoj bečejskoj ustanovi da tamo bela dana ne vidim, što kaže naš narod.
Naravno, nije bilo govora o spominjanju homosexualne orijentacije ni u jednoj varijanti pred vojnim organima, ni pre, ni posle pristizanja u kasarnu, morao sam da lažem da takvih sklonosti nemam, jer bi me u suprotnom proglasili nesposobnim za vojsku. Mnogi su na taj način izbegli vojnu obavezu, a ja sam gledao da ona ne izbegne mene.
Priče o homosexualnosti se uvek vode u negativnom kontekstu javno, pogotovo na takvim mestima i u to vreme, a govorimo o 2004.godini.
Ali to nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari. Pa mene je nedelju dana po dolasku u kasarnu startovao glavni medicinski brat iz stacionara, to je vojna ambulanta, izvesni Arabel, po činu vodnik grčkog porekla, profesionalno zaposlen u Vojsci kao medicinski radnik i predložio mi da budemo intimni. To je, kako kažu, tzv. situaciona homosexualnost, koja se javlja i po zatvorima i sličnim veštački zatvorenim kolektivima sa mnogo muškaraca na jednom mestu. Mada, kod ovog Arabela mislim da uopšte nije bila reč o situacionoj, već običnoj pederastiji, jer je čovek tu samo radio po osam sati dnevno i posle išao kući, nije bio zatvoren u kasarni,a kod kuće ga je čekala i žena, jer je, je li, bio i oženjen..
Bio sam septembarska klasa 2004 u vojnoj pošti Sombor. Vojna pošta 3065-4/2, Vazdušno osmatranje i javljanje.
Stigao sam u Sombor drugog septembra, zajedno sa gomilom drugih regruta iz svih krajeva Srbije i Crne Gore, tada još zajedničke države i, kako to biva, prvu noć su nas stavili u neke ogromne grupne prostorije da tu prenoćimo, mnogi i da se istrezne, jer je značajan deo regruta pristigao "dopingovan" iz svojih rodnih krajeva, opraštajuću se i nazdravljajući previše puta sa rodbinom i prijateljima. Dobili smo neke mesne nareske i poslati na spavanje, uz straže na ulazima u spavaone, jer kako smo prešli kapiju kasarne, tako nam je odmah ograničeno kretanje. Sutradan su krenuli zvanična procedura prijema i vojni režim, kao i prvi zahtevi praćeni suzama i najavama samoubistva među pojedinim tek pristiglim regrutima, naročito mlađim, da ih se pusti kući, jer ipak neće tu da budu, nego bi na civilno služenje.
Mene su već taj drugi dan počeli da prepoznaju kao lika sa TV dnevnika, mada ja o tome nikom ništa nisam govorio, vojni psiholog kod koga smo išli na obavezni razgovor mi je sa vrata rekao ko sam čim me je video i da je baš fino što sam tu, jer će me staviti da pišem za njihov službeni list VOJSKA, pa sam i napisao kasnije nekoliko naručenih članaka za njih.
Zadužili smo opremu, smešteni po četama i spavaonama od po 16 ležajeva ukupno u svakoj i vojnički život je mogao da počne.
Fino je to sve meni izgledalo, osvežavajuće, spadao sam u drugu četu, radariste, bili smo na drugom spratu zgrade, ispod, na prvom spratu su bili vezisti, preko puta je bila zgrada Vojne policije, desno stacionarna ambulanta, levo kuhinja, na pola puta do nje mali kiosk za nabavku slatkiša, sokova i cigareta i to je bio taj, kako sam ga nazivao, rezidencijalni deo kompleksa, piste, poljane i strelišta za obuku su bili iza i njih smo svakodnevno obilazili narednih nedelja, ukupno oko dva meseca, koliko smo na tom somborskom vojnom tzv. aerodromu proveli na obuci do prekomande. Kolege vojnici su mi se u globalu svideli. Sve su to bili kultivisani momci između 18 i 27godine života, većina sa vrlo lepim smislom za humor formiranim kroz život u urbanim sredinama. Pa smo se tako sjajno sprdali u spavaonama, često prepričavajući dnevne događaje do duboko u noć uz salve smeha i kikotanja, iako nas je čekalo ustajanje i prvo postrojavanje već u 5ujutro. Koliko su moji cimeri bili duhoviti, ilustruje i ova anegdota - Negde druge nedelje našeg vojskovanja, vraćam se u spavaonu posle večere i na krevetu zatičem buket poljskog cveća uz kraće posvetno pismo sa na brzinu sklepanim šaljivim, romantičnim stihovima. Nabrali su to cveće, koje je više ličilo na korovsko bilje negde usput, sročili na brzaka te stihove i ostavili mi taj paket na uzglavlju, da vide kako ću reagovati. Reagovao sam tako što sam se ljubazno zahvalio na pažnji i čuvao taj poklon sve dok se bilje nije sparušilo i raspalo, a pismo izgubilo u nekoj od kasnijih jurnjava. Pa, i savetovao sam ja tamo te moje klasiće, davao im pravne savete u vezi sa nekim situacijama koje su imali kod kuće, zabavljao ih u slobodno vreme imitacijama Stoje i drugih popularnih pevaljki, a brzo sam izašao i na glas kao neko ko dobro sastavlja tzv. Izjave. Izjava je institut, koji se često primenjivao u spornim situacijama, kad vojnik treba svojim rečima da opiše neku spornu situaciju u kojoj je napravio grešku, zaspao na straži, na primer, samovoljno se udaljio sa mesta sa kojeg nije smeo i sl. Služile su uglavnom kao dokaz da je greška učinjena, tj. kao priznanje, posle kojeg bi usledila kazna. Međutim, moje Izjave su bile drugačije. Relativizovale su odgovornosti vojnika, ukazivale i na brojne druge okolnosti, pre svega i na odgovornost starešina u konkretnom slučaju, jer, zaista, nerealan je stav po kojem čovek - vojnik sad treba i samog sebe u Izjavi da osudi, kad su ga već pre toga starešine optužile za neku grešku i unapred odlučile da će ga kazniti nekom od predviđenih disciplinskih mera. I tako, uskoro su skoro svi vojnici kojima je naloženo da napišu Izjavu, uključujući i kolege iz susedne Vojne policije, dolazili kod mene da im sročim "oslobađajuću" Izjavu. Kratko bi mi opisali šta se desilo, izneli mi svoju procenu stepena svoje krivice, veći deo krivice bismo preneli na Vis maior, tj. Višu silu, nešto na zastoj u lancu komandovanja, nešto na zastarelost Pravilnika o službi, koji se nije menjao još od Titova vremena, kad je pisan, sve to začinili starim, latinskim poslovicama i Izjava, lepa kao lutka je bila spremna za prosleđivanje u komandu.
Oko 30 disciplinskih slučajeva je u tom periodu okončano bez kažnjavanja, ili se od njih odustalo na osnovu tih Izjava iz moje produkcije, ali je i meni stigla zabrana da dalje pišem bilo kakve Izjave bilo kome, čak ni sebi. Starešine, uglavnom one nižerangirane, imale su snažan otpor prema pametnoj vojsci, to se videlo, kao i prema bilo kakvom vidljivom dobrom raspoloženju među vojnicima. Taj fenomen, meni nejasan, objasnio mi je garnizoni psiholog nešto kasnije. Starešine ne vole smeh među vojskom, jer u njemu vide klicu neposlušnosti i pobune. Kakve reči, kakva paranoja, mislim ja, ali ne kažem to, već kažem da klicu pobune ne bi trebalo da vide u smehu i inteligenciji, već u omalovažavajućem stavu, koji prema vojnicima iskazuju neke starešine, konkretno kod nas naš komandir čete, potporučnik Ratko Ubović.
Taj mladi čovek, Ratko Ubović, pre vremena izraubovani i pohabani 26-godišnjak, stekao je čin potporučnika posle završene Vojne akademije i bio je komandir naše čete u Somboru sa tim činom, iako su njegovi vršnjaci iz susednih četa već uveliko nosili poručničke činove.
Prvih dana, nisam ni znao ko je on, jer su se sa nama bavili razvodnici i glavni vodnik u četi, Aleksandar Matković, sjajan vojnik i korektan starešina, dok se Ratko Ubović pojavljivao na kratko, u najrazličitije vreme, izletao je iz čete sa preteranom egzaltiranošću, ostavljajući uvek utisak kao da je prethodne sate prespavao, da bi potom upotrebio neko jače "medicinsko" sredstvo i izletao iz čete da održi neki nepovezan govor o značaju vojske i nagradama i kaznama koje nas sve očekuju, ostavljajući nas sve u neverici i čudu o čemu on to govori. Ja sam iskreno mislio da je to neki gojazni stariji vojnik - razvodnik, ili možda sin nekog oficira, zaposlen po ugovoru u četi, sa kojim ne znaju šta će, pa ga puštaju da tako vileni po kasarni i drži govore vojsci.
Ipak, to je bio naš komandir čete i ubrzo će se ispostaviti da čovek pasionirano voli da, narodski rečeno, podjebava vojsku, igra se sa dozvolama za odlaske u grad, ili na vikend, mene je čačnuo, naravno, već prvom prilikom, umesto da se bavi vojnom obukom i drugim stručnim pitanjima, bavio se bojom moje kose, ustvrdivši kako ta crvenkasta nijansa, koju sam tada furao, nije u skladu sa Pravilom službe i da će me on lično ošišati na ćelavo pred celom četom. Ja sam mu na to odgovorio da ću ga u tom slučaju lično šutnuti u to debelo dupe, takođe pred celom četom. Starešinski kadar je, naime, teško prihvatao činjenicu da je došlo novo doba, da smo u 2004.,a ne u 1954.godini i da principi nasleđeni iz komunističkog totalitarnog sistema narodne armije, počevši od odnosa prema vojnicima, preko zastarele obuke sa sve onim gas maskama i "atomski s leva", "atomski s desna " vežbama, u novom milenijumu izgledaju komično, groteskno.
Nije me, naravno, šišao, niti sam ga ja šutnuo u dupe, ali sam se namerno, posle jednog vikenda, vratio u kasarnu sa kosom ofarbanom u zift crno, nadajući se glasno da je ta boja sigurno više u skladu sa Pravilima službe. Naš komandir čete, Ubović, se naročito razjario kad mi je usledio poziv kod komandira susedne čete, njegovog kolege, koji je, iako godinu dana mlađi, već imao čin poručnika i zvanje magistra nauka i bio na pragu da za sebe i svoju tek formiranu porodicu dobije od Vojske stan, pa je želeo da za list Vojska napišem jedan patriotski članak o njemu i njegovim zaslugama, što sam sa lakoćom uradio, dobro vladajući frazeologijom koja se tim prigodama koristi. Naš potporučnik je bio žestoko iziritiran ovim događajem, gubivši iz vida da izostanak pisanja afirmativnih članaka u listu Vojska i o njemu potiče ne od moje agitacije protiv njega, već od njegove agitacije za sebe samoga, odnosno od toga što je ispodprosečan oficir, tek potporučnik po činu, bez formirane porodice i objavljenih naučnih radova i da, prema tome, nema osnova da dobije ni afirmativan članak u štampi, još manje stan.
Nije učestvovao u obuci, ništa konstruktivno od njega nismo naučili, sa nama je radio spomenuti vodnik Aleksandar Matković, koji je i po izgledu i stavu odgovarao prototipu pravog starešine, pa iako je imao niži čin, mi smo ga smatrali za pravog lidera čete. Ona logoreična zamlata Ubović takvo poštovanje nije mogla da ima, jer rekoh već kako se odnosio prema vojnicima, meni su dolazili klasići da mi se žale na uvrede koje im je upućivao, jednog vojnika nije pustio na vanredno odsustvo, iako mu se žena porodila, rekavši mu da već ima dvoje dece, pa rađanje ovog trećeg i nije neki događaj. Pa i danas se javljaju, posle toliko godina, kad se na društvenim mrežama povede tema o tom periodu, svedoci i savremenici koji se sećaju tih događaja, bivši vojnici, sa komentarima da je taj čovek bio pravi kreten. U toku obuke, osim onih povremenih besmislenih govorancija na postrojavanju, sećam se da se pojavio kao predvodnik samo kada smo imali vežbe dnevnog i noćnog gađanja u metu iz puške. I tada me je, na početku noćnog gađanja, izdvojio iz stroja i poslao nazad u četu sa strelišta, bez posebnog objašnjenja zašto neću učestvovati u noćnom gađanju. Posle mi je vodnik Matković ispričao da se Ubović zaparanoisao i zasumnjao kako bih u onoj pomrčini mogao da uperim puščanu cev u njega i nehotice ga odstrelim kao zeca, pošto sam prethodno na dnevnom gađanju zabeležio odlične rezultate. Takve sumnje su stvarno bile smešne, pa ni mrava nisam u stanju da zgazim.
Tri puta je tokom dva meseca obuke, pokušavao da me pošalje u vojnički pritvor, tri naredbe je napisao uvek sa formulacijom da se kažnjavam sa 7dana pritvora zbog "mučkog napada na komandira čete". I sve tri su pale u komandi po rešenju potpukovnika garnizona, koji je uvažio moje žalbe kao osnovane i istinite. Ako kažem da je potporučnik Ratko Ubović jedna bruka i sramota za Vojsku Srbije, onda to nije mučki napad, možda jeste uvreda, ali ja to zaista mislim i iza te izjave stojim, spreman da za nju odgovaram. Nisam odgovarao, čovek je bio dovoljno ozloglašen na nivou celog garnizona, a u to vreme je i cela Vojska Srbije, takva kakva je bila, postala posebno ozloglašena i iskompromitovana pogibijom dvojice gardista u Beogradu, oktobra 2004.,koje i danas prate brojne kontroverze.
Iz svega ovoga se vidi da se teško može braniti stav da Vojska te 2004.nije bila gubljenje vremena, često i gubljenje svog budućeg vremena, što je bio slučaj sa zlosrećnim gardistima na Topčideru.
Ja sam se ipak vrlo lepo rastao i sa Ubovićem i sa drugim učesnicima obuke u Somboru pred prekomandu na aerodrom u Batajnici novembra iste godine. Komandiru čete, posle svih svađa i nadmudrivanja i natezanja, sam čak poklonio audio kasetu "Praćnuo se šarančić", tada aktuelno izdanje Vesne Vukelić Vendi.
Taj šarančić je bio on, zato je i dobio taj poklon za uspomenu i dugo sećanje. Prekomanda me je odvela u Batajnicu i tu ću, uz povremena pomeranja do Rakovice, Pančeva i Kačareva, provesti narednih šest meseci do punog odsluženja roka, ukupno oko osam meseci, uz skraćenja. U tom drugom delu vojnog roka, sa statusom džombe je tek bilo gubljenja vremena na pretek, skinuo sam se u maju 2005., nedugo potom je vojni rok i ukinut, a sada, 2018.se opet priča o njegovom ponovnom uvođenju. Ako se to i desi, verujem da će biti koncipiran na modernom, savremenom principu, sa stručnim i efikasnim starešinskim kadrom, jer stvarno nema više potrebe, ni smisla da se u vojsku ide kao što se išlo, na primer, 1958.godine.
Evo tog texta :
Uvek mi je predstavljala enigmu činjenica da veliki broj naših strejt muškaraca, o gejevima da i ne govorimo, imaju snažan otpor prema odlasku na služenje vojnog roka. Taj otpor se često objašnjava argumentima kako je to gubljenje vremena, besmislena aktivnost u današnjim uslovima modernog ratovanja i verovatno i jeste, samo što ti koji navode te argumente baš i nisu najpozvaniji da se na njih pozivaju, jer svi koje ja poznajem, a koji su potezali te argumente, upravo su šampioni u pasioniranom uživanju u gubljenju vremena i dokoličarenju, a o upražnjavanju besmislenih aktivnosti u vidu odlazaka i višesatnih blejanja po kladionicama i kockarnicama da i ne govorimo. Naravno, svako ima svoju percepciju i viđenje smislenog i besmislenog, hoću samo da kažem da protivnici sopstvenog služenja vojnog roka treba pošteno da kažu : "Ne želim da idem u vojsku",a ne da lamentiraju o njenom smislu.
Mene je vojna obaveza stigla na realizaciju 2004.,kada sam imao 27godina i imao sam izbor - civilno, ili redovno služenje vojnog roka. Odlučio sam se za redovnu varijantu iz više razloga. Prvo, nije mi se dopala ideja da sedim u nekoj učmaloj ustanovi tipa Dom zdravlja, ili Dom penzionera u rodnom Starom Bečeju na civilnom služenju više meseci, jer sam znao da bi me ta čamotinja tamo izdeprimirala, a trebala mi je i promena ambijenta, vazduha, novi ljudi i iskustva drugačija od dotadašnjih. Godinama do tada sam radio po tv stanicama, pohađao uporedo Pravni fakultet, dogurao do apsolventskog statusa sa 4 ispita do kraja studija i malo sam bio već sit te akademske i medijske atmosfere, nije mi se tada dalo da spremam te preostale ispite, pa sam rešio da zgodno zbrišem u kasarnu na tih osam meseci vojnog roka, a zaostale ispite ću položiti i fakultet privesti kraju kasnije. Tako je i bilo.
Tata je, to moram da naglasim, bio najiznenađeniji ovom mojom odlukom, pa je, onako duhovit i pronicljiv, čak prokomentarisao da zna on zašto ja hoću u kasarnu, zato što, kaže, tamo ima mnogo muškaraca. Nisam ga demantovao, to jeste bio jedan od razloga, ali sam takođe želeo i da imam to iskustvo sa uniformom i puškom, kad sam već sposoban za vojnu službu, zašto da i ja ne obučem uniformu, to je svakako uzbudljivije od sedenja u nekoj bečejskoj ustanovi da tamo bela dana ne vidim, što kaže naš narod.
Naravno, nije bilo govora o spominjanju homosexualne orijentacije ni u jednoj varijanti pred vojnim organima, ni pre, ni posle pristizanja u kasarnu, morao sam da lažem da takvih sklonosti nemam, jer bi me u suprotnom proglasili nesposobnim za vojsku. Mnogi su na taj način izbegli vojnu obavezu, a ja sam gledao da ona ne izbegne mene.
Ali to nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari. Pa mene je nedelju dana po dolasku u kasarnu startovao glavni medicinski brat iz stacionara, to je vojna ambulanta, izvesni Arabel, po činu vodnik grčkog porekla, profesionalno zaposlen u Vojsci kao medicinski radnik i predložio mi da budemo intimni. To je, kako kažu, tzv. situaciona homosexualnost, koja se javlja i po zatvorima i sličnim veštački zatvorenim kolektivima sa mnogo muškaraca na jednom mestu. Mada, kod ovog Arabela mislim da uopšte nije bila reč o situacionoj, već običnoj pederastiji, jer je čovek tu samo radio po osam sati dnevno i posle išao kući, nije bio zatvoren u kasarni,a kod kuće ga je čekala i žena, jer je, je li, bio i oženjen..
Stigao sam u Sombor drugog septembra, zajedno sa gomilom drugih regruta iz svih krajeva Srbije i Crne Gore, tada još zajedničke države i, kako to biva, prvu noć su nas stavili u neke ogromne grupne prostorije da tu prenoćimo, mnogi i da se istrezne, jer je značajan deo regruta pristigao "dopingovan" iz svojih rodnih krajeva, opraštajuću se i nazdravljajući previše puta sa rodbinom i prijateljima. Dobili smo neke mesne nareske i poslati na spavanje, uz straže na ulazima u spavaone, jer kako smo prešli kapiju kasarne, tako nam je odmah ograničeno kretanje. Sutradan su krenuli zvanična procedura prijema i vojni režim, kao i prvi zahtevi praćeni suzama i najavama samoubistva među pojedinim tek pristiglim regrutima, naročito mlađim, da ih se pusti kući, jer ipak neće tu da budu, nego bi na civilno služenje.
Mene su već taj drugi dan počeli da prepoznaju kao lika sa TV dnevnika, mada ja o tome nikom ništa nisam govorio, vojni psiholog kod koga smo išli na obavezni razgovor mi je sa vrata rekao ko sam čim me je video i da je baš fino što sam tu, jer će me staviti da pišem za njihov službeni list VOJSKA, pa sam i napisao kasnije nekoliko naručenih članaka za njih.
Zadužili smo opremu, smešteni po četama i spavaonama od po 16 ležajeva ukupno u svakoj i vojnički život je mogao da počne.
Fino je to sve meni izgledalo, osvežavajuće, spadao sam u drugu četu, radariste, bili smo na drugom spratu zgrade, ispod, na prvom spratu su bili vezisti, preko puta je bila zgrada Vojne policije, desno stacionarna ambulanta, levo kuhinja, na pola puta do nje mali kiosk za nabavku slatkiša, sokova i cigareta i to je bio taj, kako sam ga nazivao, rezidencijalni deo kompleksa, piste, poljane i strelišta za obuku su bili iza i njih smo svakodnevno obilazili narednih nedelja, ukupno oko dva meseca, koliko smo na tom somborskom vojnom tzv. aerodromu proveli na obuci do prekomande. Kolege vojnici su mi se u globalu svideli. Sve su to bili kultivisani momci između 18 i 27godine života, većina sa vrlo lepim smislom za humor formiranim kroz život u urbanim sredinama. Pa smo se tako sjajno sprdali u spavaonama, često prepričavajući dnevne događaje do duboko u noć uz salve smeha i kikotanja, iako nas je čekalo ustajanje i prvo postrojavanje već u 5ujutro. Koliko su moji cimeri bili duhoviti, ilustruje i ova anegdota - Negde druge nedelje našeg vojskovanja, vraćam se u spavaonu posle večere i na krevetu zatičem buket poljskog cveća uz kraće posvetno pismo sa na brzinu sklepanim šaljivim, romantičnim stihovima. Nabrali su to cveće, koje je više ličilo na korovsko bilje negde usput, sročili na brzaka te stihove i ostavili mi taj paket na uzglavlju, da vide kako ću reagovati. Reagovao sam tako što sam se ljubazno zahvalio na pažnji i čuvao taj poklon sve dok se bilje nije sparušilo i raspalo, a pismo izgubilo u nekoj od kasnijih jurnjava. Pa, i savetovao sam ja tamo te moje klasiće, davao im pravne savete u vezi sa nekim situacijama koje su imali kod kuće, zabavljao ih u slobodno vreme imitacijama Stoje i drugih popularnih pevaljki, a brzo sam izašao i na glas kao neko ko dobro sastavlja tzv. Izjave. Izjava je institut, koji se često primenjivao u spornim situacijama, kad vojnik treba svojim rečima da opiše neku spornu situaciju u kojoj je napravio grešku, zaspao na straži, na primer, samovoljno se udaljio sa mesta sa kojeg nije smeo i sl. Služile su uglavnom kao dokaz da je greška učinjena, tj. kao priznanje, posle kojeg bi usledila kazna. Međutim, moje Izjave su bile drugačije. Relativizovale su odgovornosti vojnika, ukazivale i na brojne druge okolnosti, pre svega i na odgovornost starešina u konkretnom slučaju, jer, zaista, nerealan je stav po kojem čovek - vojnik sad treba i samog sebe u Izjavi da osudi, kad su ga već pre toga starešine optužile za neku grešku i unapred odlučile da će ga kazniti nekom od predviđenih disciplinskih mera. I tako, uskoro su skoro svi vojnici kojima je naloženo da napišu Izjavu, uključujući i kolege iz susedne Vojne policije, dolazili kod mene da im sročim "oslobađajuću" Izjavu. Kratko bi mi opisali šta se desilo, izneli mi svoju procenu stepena svoje krivice, veći deo krivice bismo preneli na Vis maior, tj. Višu silu, nešto na zastoj u lancu komandovanja, nešto na zastarelost Pravilnika o službi, koji se nije menjao još od Titova vremena, kad je pisan, sve to začinili starim, latinskim poslovicama i Izjava, lepa kao lutka je bila spremna za prosleđivanje u komandu.
Oko 30 disciplinskih slučajeva je u tom periodu okončano bez kažnjavanja, ili se od njih odustalo na osnovu tih Izjava iz moje produkcije, ali je i meni stigla zabrana da dalje pišem bilo kakve Izjave bilo kome, čak ni sebi. Starešine, uglavnom one nižerangirane, imale su snažan otpor prema pametnoj vojsci, to se videlo, kao i prema bilo kakvom vidljivom dobrom raspoloženju među vojnicima. Taj fenomen, meni nejasan, objasnio mi je garnizoni psiholog nešto kasnije. Starešine ne vole smeh među vojskom, jer u njemu vide klicu neposlušnosti i pobune. Kakve reči, kakva paranoja, mislim ja, ali ne kažem to, već kažem da klicu pobune ne bi trebalo da vide u smehu i inteligenciji, već u omalovažavajućem stavu, koji prema vojnicima iskazuju neke starešine, konkretno kod nas naš komandir čete, potporučnik Ratko Ubović.
Taj mladi čovek, Ratko Ubović, pre vremena izraubovani i pohabani 26-godišnjak, stekao je čin potporučnika posle završene Vojne akademije i bio je komandir naše čete u Somboru sa tim činom, iako su njegovi vršnjaci iz susednih četa već uveliko nosili poručničke činove.
Prvih dana, nisam ni znao ko je on, jer su se sa nama bavili razvodnici i glavni vodnik u četi, Aleksandar Matković, sjajan vojnik i korektan starešina, dok se Ratko Ubović pojavljivao na kratko, u najrazličitije vreme, izletao je iz čete sa preteranom egzaltiranošću, ostavljajući uvek utisak kao da je prethodne sate prespavao, da bi potom upotrebio neko jače "medicinsko" sredstvo i izletao iz čete da održi neki nepovezan govor o značaju vojske i nagradama i kaznama koje nas sve očekuju, ostavljajući nas sve u neverici i čudu o čemu on to govori. Ja sam iskreno mislio da je to neki gojazni stariji vojnik - razvodnik, ili možda sin nekog oficira, zaposlen po ugovoru u četi, sa kojim ne znaju šta će, pa ga puštaju da tako vileni po kasarni i drži govore vojsci.
Ipak, to je bio naš komandir čete i ubrzo će se ispostaviti da čovek pasionirano voli da, narodski rečeno, podjebava vojsku, igra se sa dozvolama za odlaske u grad, ili na vikend, mene je čačnuo, naravno, već prvom prilikom, umesto da se bavi vojnom obukom i drugim stručnim pitanjima, bavio se bojom moje kose, ustvrdivši kako ta crvenkasta nijansa, koju sam tada furao, nije u skladu sa Pravilom službe i da će me on lično ošišati na ćelavo pred celom četom. Ja sam mu na to odgovorio da ću ga u tom slučaju lično šutnuti u to debelo dupe, takođe pred celom četom. Starešinski kadar je, naime, teško prihvatao činjenicu da je došlo novo doba, da smo u 2004.,a ne u 1954.godini i da principi nasleđeni iz komunističkog totalitarnog sistema narodne armije, počevši od odnosa prema vojnicima, preko zastarele obuke sa sve onim gas maskama i "atomski s leva", "atomski s desna " vežbama, u novom milenijumu izgledaju komično, groteskno.
Nije me, naravno, šišao, niti sam ga ja šutnuo u dupe, ali sam se namerno, posle jednog vikenda, vratio u kasarnu sa kosom ofarbanom u zift crno, nadajući se glasno da je ta boja sigurno više u skladu sa Pravilima službe. Naš komandir čete, Ubović, se naročito razjario kad mi je usledio poziv kod komandira susedne čete, njegovog kolege, koji je, iako godinu dana mlađi, već imao čin poručnika i zvanje magistra nauka i bio na pragu da za sebe i svoju tek formiranu porodicu dobije od Vojske stan, pa je želeo da za list Vojska napišem jedan patriotski članak o njemu i njegovim zaslugama, što sam sa lakoćom uradio, dobro vladajući frazeologijom koja se tim prigodama koristi. Naš potporučnik je bio žestoko iziritiran ovim događajem, gubivši iz vida da izostanak pisanja afirmativnih članaka u listu Vojska i o njemu potiče ne od moje agitacije protiv njega, već od njegove agitacije za sebe samoga, odnosno od toga što je ispodprosečan oficir, tek potporučnik po činu, bez formirane porodice i objavljenih naučnih radova i da, prema tome, nema osnova da dobije ni afirmativan članak u štampi, još manje stan.
Nije učestvovao u obuci, ništa konstruktivno od njega nismo naučili, sa nama je radio spomenuti vodnik Aleksandar Matković, koji je i po izgledu i stavu odgovarao prototipu pravog starešine, pa iako je imao niži čin, mi smo ga smatrali za pravog lidera čete. Ona logoreična zamlata Ubović takvo poštovanje nije mogla da ima, jer rekoh već kako se odnosio prema vojnicima, meni su dolazili klasići da mi se žale na uvrede koje im je upućivao, jednog vojnika nije pustio na vanredno odsustvo, iako mu se žena porodila, rekavši mu da već ima dvoje dece, pa rađanje ovog trećeg i nije neki događaj. Pa i danas se javljaju, posle toliko godina, kad se na društvenim mrežama povede tema o tom periodu, svedoci i savremenici koji se sećaju tih događaja, bivši vojnici, sa komentarima da je taj čovek bio pravi kreten. U toku obuke, osim onih povremenih besmislenih govorancija na postrojavanju, sećam se da se pojavio kao predvodnik samo kada smo imali vežbe dnevnog i noćnog gađanja u metu iz puške. I tada me je, na početku noćnog gađanja, izdvojio iz stroja i poslao nazad u četu sa strelišta, bez posebnog objašnjenja zašto neću učestvovati u noćnom gađanju. Posle mi je vodnik Matković ispričao da se Ubović zaparanoisao i zasumnjao kako bih u onoj pomrčini mogao da uperim puščanu cev u njega i nehotice ga odstrelim kao zeca, pošto sam prethodno na dnevnom gađanju zabeležio odlične rezultate. Takve sumnje su stvarno bile smešne, pa ni mrava nisam u stanju da zgazim.
Tri puta je tokom dva meseca obuke, pokušavao da me pošalje u vojnički pritvor, tri naredbe je napisao uvek sa formulacijom da se kažnjavam sa 7dana pritvora zbog "mučkog napada na komandira čete". I sve tri su pale u komandi po rešenju potpukovnika garnizona, koji je uvažio moje žalbe kao osnovane i istinite. Ako kažem da je potporučnik Ratko Ubović jedna bruka i sramota za Vojsku Srbije, onda to nije mučki napad, možda jeste uvreda, ali ja to zaista mislim i iza te izjave stojim, spreman da za nju odgovaram. Nisam odgovarao, čovek je bio dovoljno ozloglašen na nivou celog garnizona, a u to vreme je i cela Vojska Srbije, takva kakva je bila, postala posebno ozloglašena i iskompromitovana pogibijom dvojice gardista u Beogradu, oktobra 2004.,koje i danas prate brojne kontroverze.
Iz svega ovoga se vidi da se teško može braniti stav da Vojska te 2004.nije bila gubljenje vremena, često i gubljenje svog budućeg vremena, što je bio slučaj sa zlosrećnim gardistima na Topčideru.
Ja sam se ipak vrlo lepo rastao i sa Ubovićem i sa drugim učesnicima obuke u Somboru pred prekomandu na aerodrom u Batajnici novembra iste godine. Komandiru čete, posle svih svađa i nadmudrivanja i natezanja, sam čak poklonio audio kasetu "Praćnuo se šarančić", tada aktuelno izdanje Vesne Vukelić Vendi.
Taj šarančić je bio on, zato je i dobio taj poklon za uspomenu i dugo sećanje. Prekomanda me je odvela u Batajnicu i tu ću, uz povremena pomeranja do Rakovice, Pančeva i Kačareva, provesti narednih šest meseci do punog odsluženja roka, ukupno oko osam meseci, uz skraćenja. U tom drugom delu vojnog roka, sa statusom džombe je tek bilo gubljenja vremena na pretek, skinuo sam se u maju 2005., nedugo potom je vojni rok i ukinut, a sada, 2018.se opet priča o njegovom ponovnom uvođenju. Ako se to i desi, verujem da će biti koncipiran na modernom, savremenom principu, sa stručnim i efikasnim starešinskim kadrom, jer stvarno nema više potrebe, ni smisla da se u vojsku ide kao što se išlo, na primer, 1958.godine.
