Dunja Čavić, novinarka i urednica portala Editor, predložila mi je da za njene čitaoce napišem text o mojim iskustvima i uspomenama iz Vojske Srbije.
Evo tog texta :
Uvek mi je predstavljala enigmu činjenica da veliki broj naših strejt muškaraca, o gejevima da i ne govorimo, imaju snažan otpor prema odlasku na služenje vojnog roka. Taj otpor se često objašnjava argumentima kako je to gubljenje vremena, besmislena aktivnost u današnjim uslovima modernog ratovanja i verovatno i jeste, samo što ti koji navode te argumente baš i nisu najpozvaniji da se na njih pozivaju, jer svi koje ja poznajem, a koji su potezali te argumente, upravo su šampioni u pasioniranom uživanju u gubljenju vremena i dokoličarenju, a o upražnjavanju besmislenih aktivnosti u vidu odlazaka i višesatnih blejanja po kladionicama i kockarnicama da i ne govorimo. Naravno, svako ima svoju percepciju i viđenje smislenog i besmislenog, hoću samo da kažem da protivnici sopstvenog služenja vojnog roka treba pošteno da kažu : "Ne želim da idem u vojsku",a ne da lamentiraju o njenom smislu.
Mene je vojna obaveza stigla na realizaciju 2004.,kada sam imao 27godina i imao sam izbor - civilno, ili redovno služenje vojnog roka. Odlučio sam se za redovnu varijantu iz više razloga. Prvo, nije mi se dopala ideja da sedim u nekoj učmaloj ustanovi tipa Dom zdravlja, ili Dom penzionera u rodnom Starom Bečeju na civilnom služenju više meseci, jer sam znao da bi me ta čamotinja tamo izdeprimirala, a trebala mi je i promena ambijenta, vazduha, novi ljudi i iskustva drugačija od dotadašnjih. Godinama do tada sam radio po tv stanicama, pohađao uporedo Pravni fakultet, dogurao do apsolventskog statusa sa 4 ispita do kraja studija i malo sam bio već sit te akademske i medijske atmosfere, nije mi se tada dalo da spremam te preostale ispite, pa sam rešio da zgodno zbrišem u kasarnu na tih osam meseci vojnog roka, a zaostale ispite ću položiti i fakultet privesti kraju kasnije. Tako je i bilo.
Tata je, to moram da naglasim, bio najiznenađeniji ovom mojom odlukom, pa je, onako duhovit i pronicljiv, čak prokomentarisao da zna on zašto ja hoću u kasarnu, zato što, kaže, tamo ima mnogo muškaraca. Nisam ga demantovao, to jeste bio jedan od razloga, ali sam takođe želeo i da imam to iskustvo sa uniformom i puškom, kad sam već sposoban za vojnu službu, zašto da i ja ne obučem uniformu, to je svakako uzbudljivije od sedenja u nekoj bečejskoj ustanovi da tamo bela dana ne vidim, što kaže naš narod.
Naravno, nije bilo govora o spominjanju homosexualne orijentacije ni u jednoj varijanti pred vojnim organima, ni pre, ni posle pristizanja u kasarnu, morao sam da lažem da takvih sklonosti nemam, jer bi me u suprotnom proglasili nesposobnim za vojsku. Mnogi su na taj način izbegli vojnu obavezu, a ja sam gledao da ona ne izbegne mene.
Priče o homosexualnosti se uvek vode u negativnom kontekstu javno, pogotovo na takvim mestima i u to vreme, a govorimo o 2004.godini.
Ali to nema mnogo veze sa realnim stanjem stvari. Pa mene je nedelju dana po dolasku u kasarnu startovao glavni medicinski brat iz stacionara, to je vojna ambulanta, izvesni Arabel, po činu vodnik grčkog porekla, profesionalno zaposlen u Vojsci kao medicinski radnik i predložio mi da budemo intimni. To je, kako kažu, tzv. situaciona homosexualnost, koja se javlja i po zatvorima i sličnim veštački zatvorenim kolektivima sa mnogo muškaraca na jednom mestu. Mada, kod ovog Arabela mislim da uopšte nije bila reč o situacionoj, već običnoj pederastiji, jer je čovek tu samo radio po osam sati dnevno i posle išao kući, nije bio zatvoren u kasarni,a kod kuće ga je čekala i žena, jer je, je li, bio i oženjen..
Bio sam septembarska klasa 2004 u vojnoj pošti Sombor. Vojna pošta 3065-4/2, Vazdušno osmatranje i javljanje.
Stigao sam u Sombor drugog septembra, zajedno sa gomilom drugih regruta iz svih krajeva Srbije i Crne Gore, tada još zajedničke države i, kako to biva, prvu noć su nas stavili u neke ogromne grupne prostorije da tu prenoćimo, mnogi i da se istrezne, jer je značajan deo regruta pristigao "dopingovan" iz svojih rodnih krajeva, opraštajuću se i nazdravljajući previše puta sa rodbinom i prijateljima. Dobili smo neke mesne nareske i poslati na spavanje, uz straže na ulazima u spavaone, jer kako smo prešli kapiju kasarne, tako nam je odmah ograničeno kretanje. Sutradan su krenuli zvanična procedura prijema i vojni režim, kao i prvi zahtevi praćeni suzama i najavama samoubistva među pojedinim tek pristiglim regrutima, naročito mlađim, da ih se pusti kući, jer ipak neće tu da budu, nego bi na civilno služenje.
Mene su već taj drugi dan počeli da prepoznaju kao lika sa TV dnevnika, mada ja o tome nikom ništa nisam govorio, vojni psiholog kod koga smo išli na obavezni razgovor mi je sa vrata rekao ko sam čim me je video i da je baš fino što sam tu, jer će me staviti da pišem za njihov službeni list VOJSKA, pa sam i napisao kasnije nekoliko naručenih članaka za njih.
Zadužili smo opremu, smešteni po četama i spavaonama od po 16 ležajeva ukupno u svakoj i vojnički život je mogao da počne.
Fino je to sve meni izgledalo, osvežavajuće, spadao sam u drugu četu, radariste, bili smo na drugom spratu zgrade, ispod, na prvom spratu su bili vezisti, preko puta je bila zgrada Vojne policije, desno stacionarna ambulanta, levo kuhinja, na pola puta do nje mali kiosk za nabavku slatkiša, sokova i cigareta i to je bio taj, kako sam ga nazivao, rezidencijalni deo kompleksa, piste, poljane i strelišta za obuku su bili iza i njih smo svakodnevno obilazili narednih nedelja, ukupno oko dva meseca, koliko smo na tom somborskom vojnom tzv. aerodromu proveli na obuci do prekomande. Kolege vojnici su mi se u globalu svideli. Sve su to bili kultivisani momci između 18 i 27godine života, većina sa vrlo lepim smislom za humor formiranim kroz život u urbanim sredinama. Pa smo se tako sjajno sprdali u spavaonama, često prepričavajući dnevne događaje do duboko u noć uz salve smeha i kikotanja, iako nas je čekalo ustajanje i prvo postrojavanje već u 5ujutro. Koliko su moji cimeri bili duhoviti, ilustruje i ova anegdota - Negde druge nedelje našeg vojskovanja, vraćam se u spavaonu posle večere i na krevetu zatičem buket poljskog cveća uz kraće posvetno pismo sa na brzinu sklepanim šaljivim, romantičnim stihovima. Nabrali su to cveće, koje je više ličilo na korovsko bilje negde usput, sročili na brzaka te stihove i ostavili mi taj paket na uzglavlju, da vide kako ću reagovati. Reagovao sam tako što sam se ljubazno zahvalio na pažnji i čuvao taj poklon sve dok se bilje nije sparušilo i raspalo, a pismo izgubilo u nekoj od kasnijih jurnjava. Pa, i savetovao sam ja tamo te moje klasiće, davao im pravne savete u vezi sa nekim situacijama koje su imali kod kuće, zabavljao ih u slobodno vreme imitacijama Stoje i drugih popularnih pevaljki, a brzo sam izašao i na glas kao neko ko dobro sastavlja tzv. Izjave. Izjava je institut, koji se često primenjivao u spornim situacijama, kad vojnik treba svojim rečima da opiše neku spornu situaciju u kojoj je napravio grešku, zaspao na straži, na primer, samovoljno se udaljio sa mesta sa kojeg nije smeo i sl. Služile su uglavnom kao dokaz da je greška učinjena, tj. kao priznanje, posle kojeg bi usledila kazna. Međutim, moje Izjave su bile drugačije. Relativizovale su odgovornosti vojnika, ukazivale i na brojne druge okolnosti, pre svega i na odgovornost starešina u konkretnom slučaju, jer, zaista, nerealan je stav po kojem čovek - vojnik sad treba i samog sebe u Izjavi da osudi, kad su ga već pre toga starešine optužile za neku grešku i unapred odlučile da će ga kazniti nekom od predviđenih disciplinskih mera. I tako, uskoro su skoro svi vojnici kojima je naloženo da napišu Izjavu, uključujući i kolege iz susedne Vojne policije, dolazili kod mene da im sročim "oslobađajuću" Izjavu. Kratko bi mi opisali šta se desilo, izneli mi svoju procenu stepena svoje krivice, veći deo krivice bismo preneli na Vis maior, tj. Višu silu, nešto na zastoj u lancu komandovanja, nešto na zastarelost Pravilnika o službi, koji se nije menjao još od Titova vremena, kad je pisan, sve to začinili starim, latinskim poslovicama i Izjava, lepa kao lutka je bila spremna za prosleđivanje u komandu.
Oko 30 disciplinskih slučajeva je u tom periodu okončano bez kažnjavanja, ili se od njih odustalo na osnovu tih Izjava iz moje produkcije, ali je i meni stigla zabrana da dalje pišem bilo kakve Izjave bilo kome, čak ni sebi. Starešine, uglavnom one nižerangirane, imale su snažan otpor prema pametnoj vojsci, to se videlo, kao i prema bilo kakvom vidljivom dobrom raspoloženju među vojnicima. Taj fenomen, meni nejasan, objasnio mi je garnizoni psiholog nešto kasnije. Starešine ne vole smeh među vojskom, jer u njemu vide klicu neposlušnosti i pobune. Kakve reči, kakva paranoja, mislim ja, ali ne kažem to, već kažem da klicu pobune ne bi trebalo da vide u smehu i inteligenciji, već u omalovažavajućem stavu, koji prema vojnicima iskazuju neke starešine, konkretno kod nas naš komandir čete, potporučnik Ratko Ubović.
Taj mladi čovek, Ratko Ubović, pre vremena izraubovani i pohabani 26-godišnjak, stekao je čin potporučnika posle završene Vojne akademije i bio je komandir naše čete u Somboru sa tim činom, iako su njegovi vršnjaci iz susednih četa već uveliko nosili poručničke činove.
Prvih dana, nisam ni znao ko je on, jer su se sa nama bavili razvodnici i glavni vodnik u četi, Aleksandar Matković, sjajan vojnik i korektan starešina, dok se Ratko Ubović pojavljivao na kratko, u najrazličitije vreme, izletao je iz čete sa preteranom egzaltiranošću, ostavljajući uvek utisak kao da je prethodne sate prespavao, da bi potom upotrebio neko jače "medicinsko" sredstvo i izletao iz čete da održi neki nepovezan govor o značaju vojske i nagradama i kaznama koje nas sve očekuju, ostavljajući nas sve u neverici i čudu o čemu on to govori. Ja sam iskreno mislio da je to neki gojazni stariji vojnik - razvodnik, ili možda sin nekog oficira, zaposlen po ugovoru u četi, sa kojim ne znaju šta će, pa ga puštaju da tako vileni po kasarni i drži govore vojsci.
Ipak, to je bio naš komandir čete i ubrzo će se ispostaviti da čovek pasionirano voli da, narodski rečeno, podjebava vojsku, igra se sa dozvolama za odlaske u grad, ili na vikend, mene je čačnuo, naravno, već prvom prilikom, umesto da se bavi vojnom obukom i drugim stručnim pitanjima, bavio se bojom moje kose, ustvrdivši kako ta crvenkasta nijansa, koju sam tada furao, nije u skladu sa Pravilom službe i da će me on lično ošišati na ćelavo pred celom četom. Ja sam mu na to odgovorio da ću ga u tom slučaju lično šutnuti u to debelo dupe, takođe pred celom četom. Starešinski kadar je, naime, teško prihvatao činjenicu da je došlo novo doba, da smo u 2004.,a ne u 1954.godini i da principi nasleđeni iz komunističkog totalitarnog sistema narodne armije, počevši od odnosa prema vojnicima, preko zastarele obuke sa sve onim gas maskama i "atomski s leva", "atomski s desna " vežbama, u novom milenijumu izgledaju komično, groteskno.
Nije me, naravno, šišao, niti sam ga ja šutnuo u dupe, ali sam se namerno, posle jednog vikenda, vratio u kasarnu sa kosom ofarbanom u zift crno, nadajući se glasno da je ta boja sigurno više u skladu sa Pravilima službe. Naš komandir čete, Ubović, se naročito razjario kad mi je usledio poziv kod komandira susedne čete, njegovog kolege, koji je, iako godinu dana mlađi, već imao čin poručnika i zvanje magistra nauka i bio na pragu da za sebe i svoju tek formiranu porodicu dobije od Vojske stan, pa je želeo da za list Vojska napišem jedan patriotski članak o njemu i njegovim zaslugama, što sam sa lakoćom uradio, dobro vladajući frazeologijom koja se tim prigodama koristi. Naš potporučnik je bio žestoko iziritiran ovim događajem, gubivši iz vida da izostanak pisanja afirmativnih članaka u listu Vojska i o njemu potiče ne od moje agitacije protiv njega, već od njegove agitacije za sebe samoga, odnosno od toga što je ispodprosečan oficir, tek potporučnik po činu, bez formirane porodice i objavljenih naučnih radova i da, prema tome, nema osnova da dobije ni afirmativan članak u štampi, još manje stan.
Nije učestvovao u obuci, ništa konstruktivno od njega nismo naučili, sa nama je radio spomenuti vodnik Aleksandar Matković, koji je i po izgledu i stavu odgovarao prototipu pravog starešine, pa iako je imao niži čin, mi smo ga smatrali za pravog lidera čete. Ona logoreična zamlata Ubović takvo poštovanje nije mogla da ima, jer rekoh već kako se odnosio prema vojnicima, meni su dolazili klasići da mi se žale na uvrede koje im je upućivao, jednog vojnika nije pustio na vanredno odsustvo, iako mu se žena porodila, rekavši mu da već ima dvoje dece, pa rađanje ovog trećeg i nije neki događaj. Pa i danas se javljaju, posle toliko godina, kad se na društvenim mrežama povede tema o tom periodu, svedoci i savremenici koji se sećaju tih događaja, bivši vojnici, sa komentarima da je taj čovek bio pravi kreten. U toku obuke, osim onih povremenih besmislenih govorancija na postrojavanju, sećam se da se pojavio kao predvodnik samo kada smo imali vežbe dnevnog i noćnog gađanja u metu iz puške. I tada me je, na početku noćnog gađanja, izdvojio iz stroja i poslao nazad u četu sa strelišta, bez posebnog objašnjenja zašto neću učestvovati u noćnom gađanju. Posle mi je vodnik Matković ispričao da se Ubović zaparanoisao i zasumnjao kako bih u onoj pomrčini mogao da uperim puščanu cev u njega i nehotice ga odstrelim kao zeca, pošto sam prethodno na dnevnom gađanju zabeležio odlične rezultate. Takve sumnje su stvarno bile smešne, pa ni mrava nisam u stanju da zgazim.
Tri puta je tokom dva meseca obuke, pokušavao da me pošalje u vojnički pritvor, tri naredbe je napisao uvek sa formulacijom da se kažnjavam sa 7dana pritvora zbog "mučkog napada na komandira čete". I sve tri su pale u komandi po rešenju potpukovnika garnizona, koji je uvažio moje žalbe kao osnovane i istinite. Ako kažem da je potporučnik Ratko Ubović jedna bruka i sramota za Vojsku Srbije, onda to nije mučki napad, možda jeste uvreda, ali ja to zaista mislim i iza te izjave stojim, spreman da za nju odgovaram. Nisam odgovarao, čovek je bio dovoljno ozloglašen na nivou celog garnizona, a u to vreme je i cela Vojska Srbije, takva kakva je bila, postala posebno ozloglašena i iskompromitovana pogibijom dvojice gardista u Beogradu, oktobra 2004.,koje i danas prate brojne kontroverze.
Iz svega ovoga se vidi da se teško može braniti stav da Vojska te 2004.nije bila gubljenje vremena, često i gubljenje svog budućeg vremena, što je bio slučaj sa zlosrećnim gardistima na Topčideru.
Ja sam se ipak vrlo lepo rastao i sa Ubovićem i sa drugim učesnicima obuke u Somboru pred prekomandu na aerodrom u Batajnici novembra iste godine. Komandiru čete, posle svih svađa i nadmudrivanja i natezanja, sam čak poklonio audio kasetu "Praćnuo se šarančić", tada aktuelno izdanje Vesne Vukelić Vendi.
Taj šarančić je bio on, zato je i dobio taj poklon za uspomenu i dugo sećanje. Prekomanda me je odvela u Batajnicu i tu ću, uz povremena pomeranja do Rakovice, Pančeva i Kačareva, provesti narednih šest meseci do punog odsluženja roka, ukupno oko osam meseci, uz skraćenja. U tom drugom delu vojnog roka, sa statusom džombe je tek bilo gubljenja vremena na pretek, skinuo sam se u maju 2005., nedugo potom je vojni rok i ukinut, a sada, 2018.se opet priča o njegovom ponovnom uvođenju. Ako se to i desi, verujem da će biti koncipiran na modernom, savremenom principu, sa stručnim i efikasnim starešinskim kadrom, jer stvarno nema više potrebe, ni smisla da se u vojsku ide kao što se išlo, na primer, 1958.godine.
Kratki dokumentarni Režija: Tijana Stojković
Srbija (Srpski) Trajanja: 29 minuta
Film govori o autovanosti LGBT populacije u Beogradu i Srbiji kao i u inostranstvu. Stvoren je da podrži, osnaži i informiše LGBT populaciju i druge koji se nalaze u istom ili sličnom položaju.
Tijana Stojković
Tijana se aktivno bavi lgbt pitanjima od 2002. godine u NVO Labris na koji ju je uputila Lepa Mlađenovic i tada prvi put stupa u kontakt sa lgbt aktivistkinjama istomisljenicama.Prisustvovala je i učestvovala u mnogim radionicama, tribinama, skupovima podrške, paradirala i partijala. Završila je Ženske studije na FPN i Queer studije pri Filozofskom fakultetu. Pohađala je filmsku školu Fix Fokus i Kvadrat gde je naučila osnove filmske umetnosti.
She is an astivist since 2002 in NGO Labris which she was introduced by Lepa Mladjenovic and got the first touch with lgbt activist and woman that are likeminded like she. She went trough many workshops, gatherings for suport, was at the parades and was partying hard. She took course of Women studies at University of Political science and Queer studies at University of Philosophy in Belgrade. She also went to film school Fix Focus and Kvadrat and gain basic skills on film.
Dokumentarni film "Just Vivaldi" u četvrtak u CK13
Dokumentarni film "Just Vivaldi" biće prikazan u četvrtak, 8. decembra, u Omladinskom centru CK13
Dokumentarni, bezbudžetni, crno-beli film u režiji Tijane Stojković (Lui Kloi), govori o LGBT vidljivosti, egzistenciji, autovanju u Srbiji. U 30 minuta, akterke i akteri pričaju o svom iskustvu kao autovane LGBT osobe. Film podstiče slobodu govora, razmišljanja i pronalaženje sopstvenog identiteta u crno-belom svetu.
UŽAS! Bivši učesnik srpskog "Velikog Brata" je ubio majku, a sada radi nešto još gore (FOTO)
Učesnik prvog serijala "Velikog Brata" Antal Skendžić koji je 2007. godine nožem ubio majku Rozaliju Greguš, a nakon izlaska iz zatvora mučio babu, nastavlja da uteruje strah u kosti.
Ovog puta Skendžić je smrću pretio bivšem dečku Danijelu Dženiju Pinteru (40) njegovim roditeljima i sestri Andrei, zbog čega je Pinter u februaru pobegao u Nemačku.
- Antal i ja smo živeli zajedno, sve smo radili zajedno. Ja sam mu bio kao majka, nova majka, pošto je biološku ubio. Usledili su naši privatni sukobi, a nakon što mi je uzeo srpski pasoš, prekinuo sam i privatne kontakte sa njim. I meni je pretio da će me zaklati kao njegovu pokojnu majku Rozaliju. On mi je pretnje uputio preko Vajbera, a svojoj sestri Andrei sam prosledio sve njegove pretnje i ona ga je prijavila policiji u Novom Bečeju. Uplašen sam pobegao u Nemačku gde trenutno živim u izbegličkom kampu, jednom u mestu tridesetak kilometara od Berlina. Granicu sam prešao sa Mađarskim pasošem - rekao je Daniel tada za medije prenosi portal.
On je pokazao i pretnje koje mu je Antal slao putem Vajbera. Bivši učesnik Velikog Brata mu je u tim porukama obećao "da će plakati nad grobovima svojih roditelja i svoje sestre" i nazvao ga kurvom, trandžom i hermafroditom.
NEKA TE SVI POGLEDAJU U ČUDU ŠTO SAM TI REKAO DA TE VOLIM: Transvestit Dženi u donjem vešu recituje poeziju Tome Nikolića! (VIDEO)
Daniel Pinter Dženi urnebesno recituje pesmu koju je napisao nekadašnji predsednik Srbije
HIT NAD HITOVIMA
NEKA TE SVI POGLEDAJU U ČUDU ŠTO SAM TI REKAO DA TE VOLIM: Transvestit Dženi u donjem vešu recituje poeziju Tome Nikolića! (VIDEO)
Daniel Pinter Dženi urnebesno recituje pesmu koju je napisao nekadašnji predsednik Srbije
Čitala Tomine stihoveFOTO: PRENTSCREEN, AP / NEMANJA CABRIC
Daniel Pinter Dženi recitovala je u donjem vešu stihove pesme "Za Helen" koju je napisao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
"Evo dragi moji za sve vas, a po specijalnoj želji pesma "Za Helenu", autora Tomislava Nikolića", rekla je Dženi i počela sa recitovanjem stihova:
"Zastani ponekad i seti se,
Neka ti pogled odluta u plavo
A reč neizgovorena ostane u grlu
Neka ti cigara opeče prste
I Vetar zamrsi plavu kosu
Neka te prođe tiha drhtavica, kao pred prvi korak na pisti
Kao od čaše oporog vina, koje si popila
Za moju prokletu dušu
Neka te svi pogledaju u čudu
I neka niko ne oprosti
Što sam ti rekao da te volim
I što sam i ja tebi ponekad drag
Nemoj da žališ, ništa se nije desilo
Bila je to samo jedna kap
Ni kiša ni suza
Jedan dodir za večnost
Treptaj, Helena moja"
Čita pesme u donjem vešuFOTO: PRINTSCREEN
Kada je završila sa recitovanjem Dženi je nastavila svoj monolog i rekla sledeće:
"Kada su Dragicu Nikolić pitali da prokomentariše ovu pesmu ona je rekla:
"To je neka kurvetina, manekenka s piste, ali vidite me sada. Ona u pesmi i na pisti, a ja u Predsedništvu".
Podsetimo, Daniel Pinter zvana Dženi je srpska LGBT aktivista, pravnik, radila je i kao TV spiker, glumica, estradna umetnica i novinarka. Brat je košarkašice i nekadašnje državne reprezentativke Andree Pinter.
Ona je postala prva transrodna osoba koja je ušla u domaći obrazovni sistem. Dženi je prvi gej aktivista u Vojvodini u čiju korist je doneta pravosnažna presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, kojom je utvrđeno da je napadnuta i prebijena zbog seksualne orijentacije i učestvovanja u organizaciji Parade ponosa 2010. u Beogradu. Napadač je osuđen da Pinteru isplati nadoknadu nematerijalne štete u iznosu od 138.000 dinara.
Evo kako je Dženi izgledala kad je vodila (vodio) Dnevnik:
PROSTITUCIJA, OSUDE, UŽASNE SCENE: Danijel je prošao strašne stvari u životu, a ovo je njegova poruka Srbiji! (FOTO)
Na sudu mu je, kako navodi Danijel, isti čovek otvoreno rekao da je pogrešio, što ga na mestu nije ubio
29.08.2018. 14:31
Kako to obično biva u našoj zemlji, svako ko je iole drugačiji ili iskače iz nekog šablona, koji odgovara masi, ili je pak, prestavljen kao normalan (poput fizičkog izgleda na primer) biva razapnut, iscepan i rastrgnut u kandžama javnosti, na najbrutalnije moguće načine.
Izuzetak nije bio ni Danijel Pinter, u javnosti poznat kao Dženi Pinter, koji je zbog svog izgleda, načina života i stava, prošao, kako kaže, pravu golgotu. Ovaj mladić, koji na društvenim mrežama kači svoje fotografije, redovno izaziva lavine komentara I to samo zbog jedne stvari – oblači se kao žena. Mnogi znaju o njemu ponešto, a mi smo zaronili malo dublje i otkrilii ko se krije iza šminke, odeće i nakita, kada se ugase kamere.
Na pitanje ko je Danijel, a ko je zapravo Dženi, kako se naziva u javnosti, odgovara nam:
- Dženi je pre svega proizvod, koji je kreirao Daniel Pinter, sebi za zabavu, ali i za zabavu širokim masama. Kad kažem proizvod, onda znači da je Dženi namenjena i za eksploataciju, između ostalog i ekonomsku. Dakle, može se reći da je Dženi i alter ego Daniela Pintera, taj alter ego Dženi je potreban Danielu, da bi preko njega mogao da bude otvoreno ženstven, droljast, lucidan, poželjan. Sve ono što mu je potrebno, a što bez Dženi ne bi bilo moguće. A Daniel je, pak, jedan običan 41-godišnji gej muškarac, diplomirani pravnik, koji ne radi u struci, ni u Srbiji, već van struke i van zemlje. U žižu javnosti sam prvi put dospeo bez svoje volje i bez svesti o tome da sam u žiži, naime 1977.godine, svega par meseci po rođenju, moja slika je dospela na ambalažu za benkice, koje su se prodavale po celoj bivšoj Jugi. Deda mi je bio direktor proizvodnje i baš su tražili bebu čija će slika biti na ambalaži, pa je deda doveo mene i, eto, cela bivša Juga je bila preplavljena mojom fotkom na kutijama sa benkicama. Sledeći put sam dospeo u žižu svojom voljom, kad sam prošao audiciju i 1998.postao najmlađi muški spiker u Informativnom programu novosadskog ogranka RTS-a.
Danijel
Privatna arhiva
Kako je tranvestitija, kojom se, kako kaže, poslednjih godina bavi, u Srbiji prilično neprihvatljiva i tabu tema, interesovalo nas je kako je doživljava i kako je došlo do toga da se osoba opredeli za tako nešto.
- Travestija, kojom se poslednjih godina bavim je po meni umetnost, performans, gluma, ali sa određenim društvenim angažmanom, pa sam je svesno i ciljano koristio u LGBT aktivizmu prethodnih godina u Srbiji, želeći da ovu pojavu, koju i dalje prati stigma, učinim vidljivom i da ukažem na probleme sa kojima se pre svega transrodne osobe suočavaju u svakodnevnom životu. Pritom, ja nisam transrodna osoba, mada me u izveštajima u mom radu, mediji uporno tako nazivaju. "Prva transrodna osoba u obrazovnom sistemu Srbije", na primer, tako je naslovljena priča o nameri jedne majke devojčice sa autizmom da mene angažuje da budem pedagoški asistent njenoj ćerki u školi. A niti sam ja transrodna osoba, niti sam ušao u obrazovni sistem, jer je postojao snažan otpor sa svih nivoa da se moj angažman u tom smislu spreči. Majka te devojčice je pisala i Ministarstvu prosvete, apelujući da se njenom detetu obezbedi pedagoški asistent na koji po zakonu ima pravo i da to budem ja, a iz Ministarstva su joj u oči rekli da ja ne mogu da budem zaposlen u školi, jer sam po njima osoba problematično morala.
Danijel je takođe bio izložen direktnoom nasilju, kada je organizovao Promociju Parade ponosa u Bečeju, odakle je rodom, a posledice su bile takve da je završio polomljene arkade.
- Protivnici su sakupljali u gradu potpise za zabranu te promocije, a jedan od njih, Predrag Prgić me je sa leđa napao u diskoteci tokom večernjeg izlaska i razbio mi arkadu. Ja ga nisam ni video, jer me je napao sa leđa, ali je te godine postojala politička volja da se huligani pohvataju, pa je i on iste večeri identifikovati, uhvaćen i kasnije kažnjen po službenoj dužnosti za remećenje javnog reda i mira novčanom kaznom od 5evra. Toliko u Srbiji košta da nekom razbijete arkadu. Ja sam ga posle tužio u privatnoj parnici i osuđen je da mi isplati oko 1000e za štetu koju mi je naneo, ali mi do danas ta odšteta nije isplaćena.
Danijel Pinter
Privatna arhiva
Na sudu mu je, kako navodi Danijel, isti čovek otvoreno rekao da je pogrešio, što ga na mestu nije ubio. U oktobru, 2015. Godine, Pinter biva osuđen zbog bavljenja prostitucijom, pa ga Prekršajni sud u Beogradu kažnjava.
- Tada je još važio stari zakon, po kojem su odgovorne bile samo prostitutke, pa su ih inspektori lovili tako što bi se javili telefonom lažno se predstavljajući kao klijenti, dogovarali se za uslugu, potom dolazili u stan po dogovoru i na licu mesta hvatali prostitutke. Tako sam i ja "pala". Od 2016 . važi novi zakon po kome je odgovornost proširena i na klijente, pa policija ne može tako lako da dokaže delo. A i zašto se već jednom prostitucija u Srbiji ne legalizuje, kad već cveta na sve strane, pa to verovatno ima veze i sa tim iščašenim shvatanjem morala, tj. sa domaćim lažnim moralom.
Pored teških situacija u koje je zapadao, što svojom, što tuđom krivicom, Danijel je ipak oprezan kada je bezbednost u pitanju. Kaže nam da je na ulici sasvim druga osoba I da se oblači “normalno”
- Ne idem ja po ulici tako sređen. Ženska garderoba koju nosim je specifična i oskudna, primerena barskim pticama i prijateljicama noći, nije za svakodnevni hod ulicom
Pitali smo ga i zašto je odabrao takav stl života i šta je najopsanije i najgore što ljudima može da se desi ako se odluče na ovakve korake
Danijel
Privatna arhiva
- Pa nemirni duh, ekscentrična priroda karaktera, to me je navelo da odaberem takav stil života, ali mi se posle presude za prostituciju to sve malo smučilo, a i bavljenje prostitucijom nije nešto što bih savetovao bilo kome da duže radi. Pogotovo u Srbiji. Nije zdravo. Ja sam se oko dve godine bavio prostitucijom kao redovnim full time poslom, a sada samo povremeno i to kad hoću, sa kime hoću i za fixnu cenu oko koje nema pregovora. Nema tih para koje bi me sad naterale da radim, kad mi se ne radi. Tokom te 2godine, probao sam i mnoge droge, klijenti toga uvek imaju, ali me je alkohol skoro uništio. Da bih sebe spasao, prekinuo sam veze sa tim ljudima i takvim životom. Kad god mi treba para, odem u neku fabriku u zemljama EU da radim tri meseca, pa se vratim i meni dobro.
Oko najvećih problena sa kojima se trasnrodne osobe u Srbiji suočavaju, Pinter nam objašnjava da je diskriminacija tu samo deo velike slagalice i da je život transrodne osobe mnogo kompleksini i složeniji nego što većina ljudi uopšste ima pojma:
- Pa, osim diskriminacije, tu su i birokratski problemi i prepreke sa ličnim dokumentima, na primer. Imam drugaricu, koja je dobila dijagnozu da je transrodna, na hormonskoj je terapiji, ali još nije izvršila operaciju kojom bi tranzicija bila okončana. Zato joj i dalje u dokumentima stoji da je muško, iako ni fizički, ni po onome kako se oseća ne podseća već davno na muškarca, već na pravu, mladu ženu Reč je o Jeleni Teodorovoj, koja je, čitaoci se sećaju, nastupala sa mnom u dokumentarnom filmu "Mala crna haljina" u produkciji jedne naše nacionalne televizije Dakle, mislim da je sad jasna i razlika između travestita i transrodne osobe. Ja spadam u travestite, jer sam muško koje se oblači u žensku garderobu, ali ne želim da menjam pol. Imate i zgodnu novu definiciju u koju mogu da se uklopim - genderfluid, rodno fluidna osoba
Dženi Pinter
Privatna arhiva
Ipak, da nije sve tako crno, govori činjenica da su Danijela podržali oni koji su najbitniji, a to je upravo njegova porodica.
- Moja porodica mi je sve. Imam roditelje koji su preko 40godina u braku i još uvek su privrženi jedno drugom, a zatim i meni i sestri. Ne kažem da su bili oduševljeni nekim mojim izborima u životu, ali su uvek poštovali moje pravo da u domenu svoje slobode pravim izbore i snosim sve pozitivne, a nekad i negativne posledice tih izbora. Vezan sam za njih i svoju lojalnost porodici porekla manifestujem i tako što deo svoje zarade uvek prosleđujem u porodičnu kuću. Da se razumemo, to se od mene ne zahteva, mama i tata imaju pristojne penzije i ni u čemu ne oskudevaju, ali meni predstavlja zadovoljstvo da im baš ja kupim novi itison, ili garnituru za sedenje. Svojom dobrotom i ljubavlju su to zaslužili, to je najmanje što su zaslužili.
- Porodicu prokreacije nemam, ali zato imam par ljudi u Beogradu, mlađih, koje smatram svojim kćerkama, jer su se okupljale oko mene dok sam živeo u Beogradu, imajući u meni svu moguću podršku. To su Alex Elektra, sada vrlo popularna klaberka i igračica, performerka u prestonici i Elena, mlada intelektualka iz stare beogradske porodice. Ni njih nisam video preko dve godine, a drugaricu Simonu iz Bečeja, sa kojom sam bio blizak od osnovne škole, nisam video tri godine, otkad se iselila u Švedsku. Život nas je sve rasuo na razne strane, ali to je život.
Pored svih teškoća, Danijel svakodnevno nastoji da ljudima ulepša svakodnevnicu. Barem onima koji ga razumeju. Vrlo je aktivan na društvenim mrežama, ima gomilu podrške i danas, može se reći da je period mraka ostao iza njega. Jedno sada tvrimo sa sigurnošću – viđaćemo ga mi još.
Priče o homosexualnosti se uvek vode u negativnom kontekstu javno, pogotovo na takvim mestima i u to vreme, a govorimo o 2004.godini.
Bio sam septembarska klasa 2004 u vojnoj pošti Sombor. Vojna pošta 3065-4/2, Vazdušno osmatranje i javljanje.
Jugoslovenska levica i srpska desnica off the record Dzeni Pinter i Misa Vacic Nalazim se u Ceskoj, kao gastarba...
Trans Balkan project Oslo Norway PrideArt june 2019! @prideartoslo #transbalkanproject #documentaryphotography #transgender #aleksandarcr...